I uoči predstojećih izbora, iako tvrdi da ne učestvuje u kampanji sopstvene stranke, obećava već obećano. Seje mržnju, kuka da ga nema u medijima iako svakodnevno divani pred kamerama režimskih televizija, kuje teorije zavere, preti… Državnu kasu prazni tako što puni biračke kutije kupljenim glasačkim listićima. Našim parama nas obmanjuje, truje, deli, svađa
Mrak i slabo osvetljenje ispred sportske hale „Veliki park“ u Užicu, uoči početka Vučićevog predizbornog mitinga, nisu uspeli da prikriju tužna lica, bezvoljnost, čak i stid ljudi koji su na taj skup stigli autobusima iz celog užičkog regiona. Nije to uspelo ni bleštavilu reflektora unutar dvorane u kojoj su mu ubogi ljudi dirigovano aplaudirali i uzvikivali parole podrške.
Prvi čovek države se tridesetak godina obučavao mitingašenju tokom radikalskog i naprednjačkog staža. Utisak je da danas njegovi pokušaji da opsenama, gestikulacijama, ličnim emotivnim obrtima sa bine zavede ljude po dramaturškim didaskalijama o podelama, mržnji, ponižavanju političkih protivnika, ucenama sopstvenih pristalica – nisu tako uspešni kao ranije.
I uoči predstojećih izbora, iako tvrdi da ne učestvuje u kampanji sopstvene stranke, obećava već obećano. Seje mržnju, kuka da ga nema u medijima iako svakodnevno divani pred kamerama režimskih televizija, kuje teorije zavere, preti… Državnu kasu prazni tako što puni biračke kutije kupljenim glasačkim listićima. Našim parama nas obmanjuje, truje, deli, svađa.
Ništa od toga nije propustio da uradi u Užicu.
Satima pre početka prošlonedeljnog naprednjačkog predizbornog okupljanja ogromna gužva na ulicama i trotoarima. Stižu automobili i autobusi iz Priboja, Prijepolja, Požege, Arilja, Bajine Bašte i drugih gradova. Reke ljudi u tišini i lenjo kreću se prema sportskoj dvorani. Mnoštvo autobusa je parkirano na autobuskoj stanici.
Pored betonske žardinjere, na ulazu u piceriju na Trgu partizana, zgužvana i blatom umazana srpska zastava. Kao da ju je neko bacio u naletu gladi. Krčanje stomaka Vučićevog pristalice je, izgleda, nađačalo njegovu obavezu da iskaže poštovanje prema državnom simbolu koji je, po zadatku, doneo u Užice.
Grupa mladića zastaje kod kružnog toka, ispred Narodnog muzeja. Fotografišu se.
„Ko su ovi?“, pita se Užičanin. „Nemam pojma, ali nisu odavde. Idu, valjda, na Vučićev miting“, nervozan je drugi zbog gužve. Psuje Vučića. Baš masno.
Grad je pod policijskom opsadom. Na parkingu kod hale mnoštvo policijskih vozila i policajaca u uniformama. Brane „uljezima“ prilaz parkingu. Policajci su i preko puta, u Omladinskoj ulici u delu grada koji Užičani nazivaju „Sevap siti“. Neki su vidljivi, a drugi su u mračnim ulazima obližnjih zgrada. Tu su i policijske „marice“, crna kombi-vozila bez oznaka kome pripadaju, sanitet i kontejneri s TV opremom za direktan prenos.
Specijalci i pljeskavice
Posle naprednjačkog okupljanja, nekoliko crnih kombi-vozila beogradskih registracija, bez oznaka kome propadaju, parkirano je na trotoaru ispred radnje brze hrane „Skadarlija“, na Aleksića mostu. Kasnije se saznalo da su tim vozilima doputovali ljudi iz Vučićevog obezbeđenja, navodno pripadnici specijalnih policijskih struktura. Iz vozila su izlazili muškarci u civilu i, u dimu od roštilja, strpljivo čekali vruće pljeskavice.
Hladno je
Hladno je, ljudi su potišteni i tihi. Cupkaju u mestu ispred hale, kojoj je prilaz onemogućen metalnom ogradom. „Mljackanje“ blata pod njihovim cipelama nađačava povremene i tihe rečenice. Strpljivo čekaju da redari uklone ogradu i puste ih u halu.
„Nemojte mene. Pitajte ovoga“, kaže sredovečni čovek i pokazuje na muškarca u njegovom društvu. A on je iznenada „zauzet“. Vadi mobilni telefon. Okreće glavu. Neće da priča. I drugi beže od novinara. Ipak, penzioneri su voljni za razgovor.
„Ma dolazi nam predsednik. Zbog toga sam došao. Šta bismo mi, penzioneri, bez njega. On nas drži i čupa“, ubeđen je u to Milun Danilović z Užica.
Njegov vršnjak iz Prijepolja otkriva da je iz tog grada stiglo „desetak autobusa“.
„Fala bogu da možemo da dođemo da podržimo predsednika. Zato smo i došli“, srećan je Radoje Prijović pod šajkačom s kokardom, dok u ruci drži malu plastičnu zastavu Srbije.
Mićo Bajić je doputovao iz Požege.
„Ja sam izbegao iz Hrvatske zbog rata. Živim u Požegi sa troje đece i podržavam Vučića, a Srbija“, oduševljen je Mićo, „nije imala boljeg predsednika od njega.“
Sportska hala postaje krcata. Sve šljašti od svetla. Mnoštvo redara, telohranitelja, ljudi iz protokola, naprednjačkih hostesa, kamera i druge opreme. Nije se štedelo.
U središtu hale, pod velikom metalnom konstrukcijom sa raznobojnim reflektorima, velika bela bina i natpis „Srbija ne sme da stane – Aleksandar Vučić“. Kran s režimskim i stranačkim kamerama „hvata“ scene podrške vođi. Desno od bine su VIP gosti – ulickani i nasmejani ministri, državni sekretari, funkcioneri SNS, bivši sportisti koji su se priklonili naprednjacima, lokalni privrednici…
Narod širi velike platnene transparente: „Užice je uz Vučića“, „FAP Priboj, hvala predsedniče“, „Arilje je uz Vučića, „Varoš je uz Vučića“, „Bajina Bašta je uz Vučića“. U središtu je i manja parola „Pilica“, koju iz mase izdiže neko od meštana tog sela kod Požege.
Delirijum
Stiže i Vučić. Nastaje delirijum kojim diriguje Krsto Janjušević, naprednjački kadrovik iz Priboja, ne baš omiljen među njegovim užičkim kolegama. On je i državni sekretar u Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Pod njegovom komandom, podizanjem ili spuštanjem ruke, oglašava se hor navijača. Viču „Aco Srbine“ i pevaju „Srbija ne sme, Srbija ne sme, Srbija ne smeeee da staneeeeee“.
Vučić se grli s Milanom Stamatovićem, dugogodišnjim predsednikom Opštine Čajetina i liderom donedavno opozicione Zdrave Srbije, koja je uoči ovih izbora podržala Vučića. Obojica su se do pre dve godine čašćavala najpogrdnijim epitetima, a Stamatović se gadio bilo kakve koalicije s naprednjacima. Ipak, „zakopali su sekire“ nakon što je Vučić na Zlatiboru pustio u pogon panoramsku žičaru „Gold gondolu“, oko koje su se i najviše svađali, a koju su Čajetinci izgradili bez dinara podrške države. Posle takvog stranačkog „gondolisanja“, čajetinska kasa je počela da se puni pozamašnim i učestalim svotama iz državnog budžeta.
Dejan Petrović, majstor trube iz Užica, sa još dvojicom kolega najavljuje početak skupa sviranjem srpske himne. Prof. dr Jelena Drulović sa Klinike za neurologiju KC Srbije iskazuje „sreću, što živi i radi u Srbiji u kojoj su se dogodile ogromne i pozitivne promene u zdravstvenom sistemu“.
Stamatović sa bine hvali „našeg predsednika“. Nabraja njegove zasluge za puteve i druge projekte u zlatiborskom kraju. Zaneo se u veličanju „pobedničke koalicije pod vođstvom Aleksandra Vučića“. Poručuje da je ona „jedina nada za budućnost Srbije“. Odužio je sa govorom. Ne pomažu pokušaji suflera iz protokola koji mu diskretnim gestikulacijama poručuju da završi svoje obraćanje. Ne reaguje. Govorio je skoro 16 minuta, četiri minuta kraće od Vučića.
Miloš Vučević, predsednik SNS, vajka se na „Šolakove i Đilasove televizije“ i grlato poručuje da su „napadajući Vučića, napali sve nas, sve naše majke i očeve, decu i celu Srbiju“. Poentira sa tezom da „17. decembra Srbija bira „između Dragana Đilasa i Aleksandra Vučića“, a da je „sve ostalo šarena laža“.
Dok je čekao svoj nastup, od skrušenog i zamišljenog čoveka, poput monaha, na tren pognute, a onda podignute glave s pogledom „unedogled“, nudeći teatarsku rolu o „težini“ sopstvenih briga za sve nas, Vučić se na beloj pozornici preobraća u bučnog i besnog govornika.
Povremeno bi se nasmejao. Pokušavao da bude duhovit. Njegove pristalice su ga pozdravile dugim aplauzom do te mere da je i njemu, glumio je, bilo neugodno. Hvalio je Krsta što je doveo navijače, a Krstu je prijala pohvala vođe.
Obećavajući već obećano, Vučić je dodirivao i nameštao svoje naočare, jezikom vlažio usta, bivao tih, samodovoljan, lažno brižan. Osmišljavao je dramske pauze i muk u dvorani. Onda bi zaurlao, granao rukama i podizao pesnice, dizao glas za nekoliko oktava. Grmeo o patriotizmu, pretio izbornim konkurentima. Masa je oduševljena.
Sluga ne/pokorni
Iz užičke sportske dvorane, čiju je rekonstrukciju najavio pre osam meseci, ali od toga nije bilo ništa, Vučić ponovo obećava rekonstrukciju tog zapuštenog objekta. Tvrdi da će novac za to biti obezbeđen do kraja ove godine. Nastavio je sa obećanjima koja su već „požutela“ – od završetka auto-puta do Požege i drugih saobraćajnica, tunela kroz Kadinjaču, do rekonstrukcije užičke bolnice. Bolnica će, obećao je, za nekoliko dana dobiti jednu, a potom, za tri meseca, još jednu magnetnu rezonancu, nove mamografe, ultrazvučne aparate…
Javno je rešio i sopstvenu dilemu – „zbog čega opozicija“, nazivajući je licemernom, „pokušava da ga ocrni“. „Zato što ja neću da budem pokorni sluga nijednoj stranoj sili. Hoću da služim samo srpskom narodu, građanima Srbije i nikome više“, urlao je Vučić.
Poručio je opoziciji da „im nećemo dati da se vrate na pozicije s kojih su opljačkali svoju zemlju, na šta je masa uzvratila frenetičnim uzvicima: „Lopovi, lopovi!“
Kada je najavljivao „čašćavanje“ penzionera, srednjoškolaca i korisnika socijalne pomoći novcem iz državne kase, njegove pristalice su pale u trans.
Posle duže od jednog sata, naprednjački teatar se završio. Kolone automobila i autobusa su napuštale Užice. Ispred hale, dvojica Vučićevih pristalica svode utiske.
„Bilo je baš mnogo ljudi. Koliko?“, pita jedan od njih, a drugi mu odgovora: „Ne znam, ali bilo je puno. Znam to po ustajalom vazduhu u hali.“
Put putuje karavan
Razlika je samo u tome da li dolaze ili odlaze – režija je ista; autobusi, ljudi dobrim delom plaćeni da budu tu, mada su i najzagriženiji plaćeni. Zaslužili su, istina iz stranačke kase, ne državne, ali tom novcu nije lako ući u trag. Oni koji su ga obezbedili brinu i o daljem toku – ništa što bi moglo da stigne do „sumnjivaca“ u državnim organima.
I svi rado pristaju – oni koji daju čak razdragano, oni koji primaju malo opreznije, ali da, drago im je.
Najviše se raduju oni koji kojima je obećano da će biti plaćeni 17. decembra, onda kada dokažu da su opravdali i ovu i onu dnevnicu.
Nije u redu misliti da su silni autobusi u subotu 2. decembra parkirani na putu prema Štark areni natovareni nevoljnicima kojima je dnevnica prioritet. Daleko od toga – većina svoju dnevnicu shvata normalnom jer toliko vole svog predsednika – koji nije izborni takmac! – da će i platiti da ga vide, čuju uživo, pozdrave, a tek ako ga dodirnu…
Njima je logično da se na razne izborne liste podmeću falsifikovani potpisi – jer opozicija i jeste falsifikat politike.
Njima je jasno da su svi opozicionari protiv nemačko-francuskog plana, koji Vučić jeste prihvatio ali nije potpisao – jer opozicija bi da ga (ona desna) nestane, a ona proevropska potpiše. Samo Vučić zna kako da lavira – da prihvati i odbije nekakav papir, pa da pregovara o daljim ustupcima. Dok Srbi i na severu Kosova više nemaju kud nego da prihvate kosovske tablice iako su ih baš one u ovih godinu dana ostavile na milost i nemilost svima.
Jasno je njima i da će neki putić, a tek obilaznica, neki izvor, neka cev stići do njih, jer predsednik baš o tome misli, samo je nesretnik obuzet spašavanjem Kosova, smetnuo s uma. Ali, samo što nije.
I samo što im nije zaposlio dete, neudatu zaovu, dobrodržećeg teču… Obećao je, ako ne baš on lično onda njegovi emisari. A predsednička se ne poriče, a daleko bilo gazi kao u Blacu.
A može i u Beogradu i još 64 opština i gradova gde će svi putnici namernici, a oni koji nisu mogli da se ukrcaju, 17. decembra zaokružiti prvu opciju na listi i pokazati je mentoru koji će znati da im se revanšira. Obećeno – prihvaćeno.
Isto je svuda kao neki dan u Užicu gde je neformalni vladar Srbije „nahvatao“ i „kapitalca“ u liku onog koji mu je pre samo nekoliko godina poručivao – vode svoje pse (u crnom i džipovima bez oznaka!) da mi ne pustimo svoje šintere. Čajetinske!
I uopšte nije bitno idu li oni kod komšija ili komšije dolaze njima na miting ili skupa putuju u Beograd, gde razmaženi velegrađani ne mogu da se protegnu do Arene. Bitno je samo da ih za kamere bude više nego na „izdajničkim“ mitinzima, a još važnije da prekriju kao snjegovi, ruzmarin i šaš one „proglasaše“ koji nešto pametuju posvuda, pa stigoše i do Kosovske Mitrovice. U nadi da će ljudi smoći snage i upotrebiti svoj glas. Nije važno za koga, važno je da znaju da su to uradili i time označili svoju sudbinu.
Nenad Kovačević
Izvor: Novi magazin
