Разговарао: Иван Миленковић
Документарни филм Планина Биљане Туторов и Петра Гломазића освојио је Велику награду жирија за најбољи међународни документарни филм на филмском фестивалу Санденс, једној од најбољих, ако не и најбољој селекцији документарних филмова на свету – у програм за документарце одабрано је само десет филмова из целог света. Незахвално је, а помало и глупо, поредити ово постигнуће са било чиме – незахвално јер с чим поредити?, а глупо јер је свако постигнуће јединствено – али кад већ живимо у времену разарања и када се чини да један документарни филм овенчан макар и најзначајнијом светском наградом за документарне филмове неће променити ништа, онда се поређење, уза све ризике, мора направити: победити на Санденсу једнако је важно, а можда и важније него добити Оскара и Палму (канску), јер Санденс није спектакл и Санденс не испуњава очекивања, већ настоји да сачува оно мало преосталог смисла усред буке и беса. Победити на Санденсу значи да је неко, тамо негде, препознао универзално у оном јединственом, оно опште у оном посебном.)
Биљана Туторов и Петар Гломазић су, са сниматељком Евом Краљевић, на црногорској планини Сињајевини седам година снимали филм о Гари и њеној кћери Нади, филм о животу у планини и животу с планином, о насиљу над женама (о којем се говори) и насиљу над природом (које се види), о свакодневној борби за опстанак, о малој планинској заједници која се супротставља војном полигону који је црногорска влада планирала да изгради на овој планини… Филм је ово о животу који жилаво опстаје и када се све окрене против њега. Визуелно раскошан, густ, прецизан и урађен с мером, интелигентан и пажљив, Планина је истинско филмско чудо.
Европску премијеру филм ће имати 17. марта на престижном фестивалу CHP:DOX у Копенхагену, француску 22. марта на фестивалу Cinéma du Réel у Паризу, а потом ће учествовати на десетинама фестивала на свим континентима.
ВРЕМЕ: Садржина филма је изузетно богата. Ако бисте баш морали да кажете о чему је филм, шта бисте рекли?
ПЕТАР ГЛОМАЗИЋ: Филм је о једној посебној мајци, посебној ћерци, посебној планини и њиховој посебној повезаности. Затим, ово је прича о мајчинству у најсуштинскијем смислу, о којем говоре људи, животиње, планина. О Надином одрастању у веома специфичном контексту. Ово је и једноставно филм о планини – у нашем филму је она лик за себе, који дише, осјећа и памти. Прича наших јунакиња дио је шире приче о планини. Рекли бисмо да је филм и о последицама насиља, као и о могућој вези између насиља над природом и над женама. Оба су насиља последица патријархата.
БИЉАНА ТУТОРОВ: Можемо рећи и да је наш филм о љубави као основном животном гесту, али и могућем политичком оруђу. О уверењу да оно до чега нам је стало морамо штитити до последњег даха и по сваку цену, да нема компромиса. У фази монтаже користили смо радни наслов Дјела љубави, али смо на крају одустали од њега због могућих погрешних конотација и хришћанског контекста. Последња сцена коју смо избацили из филма јесте сцена у којој Гара “шпијунира” сина читајући његову “лектиру” – Дјела љубави Серена Кјеркегора – схватајући, док чита пред камером, да Кјеркегоров концепт “љубав из дужности” говори о њеној сопственој животној дилеми. Сцену смо избацили јер смо схватили да је исувише директна и да вербално изражава оно што смо желели да остане као емотивни утисак филма.
Црногорска планина Сињајевина није близу “базе” у Новом Саду. Како сте Петар и ти уопште дошли на идеју о филму?
БИЉАНА ТУТОРОВ: Нас двоје смо заједно скоро седамнаест година. Иако долазимо из различитих светова и професионалних искустава, делимо пуно тога, често читамо заједно наглас, делимо иста питања и обоје смо политичка бића. Вероватно смо несвесно тражили начин да нешто направимо заједно. Филм о Сињајевини је започет кроз истраживања која је Петар спровео на терену још 2018. године. Црна Гора је његова култура. Тад нисмо знали Гару и Наду и тек се почело говоркати о војном полигону на планини. Занимала нас је сезонска селидба локалне сточарске заједнице која путује данима до летњих пашњака, али и необична палета боја, геометрија простора која је јединствена и која вапи за камером у свом магловитом сјају. Почели смо да гледамо слике великих мајстора, читали смо поново Кнута Хамсуна и размишљали о стилизованом филму о људима повезаним са земљом.
ПЕТАР ГЛОМАЗИЋ: Оног тренутка када смо срели Гару и Наду, када је било јасно да је милитаризација Сињајевине неизбјежна и кад је Гара узјахала свог бијелог коња, почео је филм. Још увијек нијесмо знали све, али смо осјетили да има још пуно тога да се открије. Осјетили смо и њихову потребу да се изразе, а њихова жеља да “сарађују” била је окидач и основа нашег моралног ангажмана према причи и протагонистима.
БИЉАНА ТУТОРОВ: Прича коју смо наслутили у срцу је мојих интересовања за прожимање интимног и политичког, чиме сам се бавила и у свом претходном филму Када дођу свиње.
ПЕТАР ГЛОМАЗИЋ: Најљепше, када се ради о овом филму, било је пријатељство које смо развили са Гаром и Надом, њиховом породицом, широм заједницом, и то је одредило све што је услиједило: наш поступак, стил и језик, дуг процес снимања, продукцијски оквир потребан да то буде могуће.
Колико је трајало снимање? Када сте филм започели, крај нисте могли да знате?
ПЕТАР ГЛОМАЗИЋ: Снимали смо више од седам година. Заправо, ово је документарни филм и прве године су биле истраживање уз помоћ камере. Било је сјајно што се наша директорка фотографије и главна сниматељка, Ева Краљевић, прихватила посла и провела с нама све те године посвећено радећи. Почели смо са студијама простора и свијетла, лица и гестова. Примијетили смо да Гара и Нада пуно раде, да је њихова рутина циклична, чак и да се теме разговора понављају. Схватили смо брзо да не можемо да снимамо дуге сате јер их ометамо у послу, јер се и ми умарамо – терен је тежак, нема струје, логистика је била захтјевна – а жељели смо да будемо пажљиви у сваком тренутку.
БИЉАНА ТУТОРОВ: Схватили смо, наравно, да једна оваква “грчка драма”, у снажној природној сценографији коју смо све боље разумели, завређује сву нашу пажњу, прецизност, сав наш труд и умеће. Почетак је био потпуно јасан већ 2020, а заправо и крај. Наравно, ми нисмо могли знати како ће се прича завршити, али смо знали да ће се завршити када Нада буде пунолетна и кад осетимо да је можемо “пустити” саму у свет пун опасности, да се камера па и гледалац може одвојити од ње. Ово је била јасна емотивна, етичка, али и драматуршка индикација која нас је водила кроз процес.
Видео: toholdamountain/instagram
Зашто “грчка драма”?
БИЉАНА ТУТОРОВ: Гарина и Надина прича садрже борбу између слободне воље и судбине. Морални конфликт је у срцу наратива који се полако конструише. Он се гради кроз фокус на мали број ликова, а планина преузима улогу хора. Планина не даје експлицитне коментаре и моралне поуке, али то чини немо као сведок судбине актера. Насиље о коме се говори не види се, баш као у грчкој драми. Музика Драшка Аџића је део “хора” у тој драми, односно повезана је са ликом планине и има веома прецизну улогу.
ПЕТАР ГЛОМАЗИЋ: На крају, на “Санденсу” смо били свједоци катарзе код публике када схвати шта се десило и то нијесмо могли сасвим предвидјети. Неких смо елемената постали свјесни рано у процесу, али нас је пажљив рад на конструкцији филма у монтажи и ослушкивање свих његових нивоа довео до филма који смо заиста жељели. Гара је постала Прометеј у борби са силама и она је то препознала кад је рекла да је срећна што њена прича призива приче многих жена кроз вјекове. Мени је посебно било значајно то што из културе јунака и ратника из које долазим доносимо причу о женама, које историја по правилу заборавља.
Готово да нема деонице у филму која није визуелно импресивна. Но, ако вам се већ сама природа понудила својом лепотом, како сте снимали ентеријере?
БИЉАНА ТУТОРОВ: Када смо на крају монтаже поново гледали цео снимљени материјал, јасно се видело да смо у почетку били на дистанци, да смо доста експериментисали, а онда се камера све више приближава, разумевали смо простор – и екстеријер и ентеријер – нашли углове и заправо смо постали део простора и домаћинства. Гледали смо пуно старе мајсторе јер нас је светло Сињајевине подсећало на драматична библијска светла код Клода Лорена, Каспара Фридриха Давида, Ђорђонеа, а ентеријери на Рембранта. Ева има посебан сензибилитет и унела је пуно умећа и стрпљења у филм.
ПЕТАР ГЛОМАЗИЋ: Љепоту природе је на пример било најтеже снимити, јер је тешко избјећи перспективу разгледнице и натурализам, а у нашем филму природа има психолошку улогу. Природа је одраз онога што се дешава у унутрашњим свјетовима. На томе смо пуно радили. Гара говори да је Сињајевина њена једина мајка, јер другу није имала, и да не би сачувала памет да није могла “причати” са планином, па је и тај однос одредио улогу природе у филму.
БИЉАНА ТУТОРОВ: Ентеријери су тесни, требало нам је времена да схватимо тачан однос између перспективе пејзажа и ентеријера. Одлука је била да снимамо само током сезоне на Сињајевини, да зими не идемо са протагонисткињама у долину, већ да останемо са планином.
Колико сте времена провели на самој планини?
ПЕТАР ГЛОМАЗИЋ: Укупно смо кроз године накупили 230 дана са камером, али често смо мање снимали, а више ослушкивали. Са Надом и Гаром смо провели пуно времена, понекад смо спавали у њиховој колиби, помагали, разговарали, кували, бранили планину. Заједнички рад да се разумије вриједност Сињајевине, правни и европски оквир који је може сачувати, рад у сарадњи са домаћим и међународним организацијама посвећеним очувању локалних и аутохтоних заједница – све то нас је посебно зближило. Ипак, знали смо да нас не занима активистички филм, иако смо били активисти и амбасадори “случаја Сињајевина”.
БИЉАНА ТУТОРОВ: Највредније сцене нисмо планирали, већ би се десиле кад смо снимали нешто сасвим друго и банално. Највредније сцене би било немогуће изрежирати, али када су се догодиле били смо спремни – разумели смо шта се дешава и шта нас занима, познавали смо простор, схватили како да снимимо звук, а да не ометамо. Имали смо отворен однос са протагонистима и у продукцији смо се изборили за време и ресурсе, за могућност да следимо ритам нашег поверења. Ипак, у неколико случајева смо изашли и оставили камеру мислећи да нећемо ни користити материјал, а онда би нас Гара подсетила да оне желе да говоре о себи.
„Сињајевина мора остати територија живота и држави пружамо руку сарадње у остваривању тог циља“
Које су “највредније сцене”? Филм је толико густ да нема невредне сцене. Величанствена епизода, рецимо, с кравом и њеним телетом високо у планини…
ПЕТАР ГЛОМАЗИЋ: Има неколико сцена које би се могле развити у кратке филмове. Те су се ситуације по правилу десиле неочекивано, изражавају пуно више од онога о чему стриктно говоре и имају значење за сваку од наративних линија. Мислимо на сцене које су биле могуће и захваљујући потпуном повјерењу између нас, протагониста, често и животиња.
БИЉАНА ТУТОРОВ: Магла, на пример, има драматуршку улогу у филму и било нам је инспиративно да радимо са природним елементима, призивајући ситуације које смо приметили да се понављају у различитим светлима и атмосферама. Читав један део филма је у магли. Сцена коју помињете једна је од таквих, она одражава унутрашња стања јунакиња, суштину мајчинства, поверења, као и све димензије приче, све што смо желели и сањали да пренесемо на “платно”.
ПЕТАР ГЛОМАЗИЋ: Снимали смо данима, бауљали за њима по магли, прије него што се та сцена десила. За њу је веома заслужна Ева која је и у великом напору кретања кроз брдовит терен остала повезана са ситуацијом и са Гаром и Надом.
БИЉАНА ТУТОРОВ: Такве смо сцене могли снимити после година повезаности и разумевања шта тражимо. Крава Флора је ту добила своју антологијску улогу, без две сцене с њом филм не би имао исту вредност. Слично је са сценом у кревету. Неке ствари не можеш да испланираш и наручиш, не би то било ни етично, нити бисмо знали да то изведемо. Документарни филм почива и на чудима која се дешавају, а ми се припремамо дуго да их камером видимо и разумемо на прави начин.
Да ли је било договора с протагонистима? Једва да има сцена у којима јунакиње погледају у камеру…
БИЉАНА ТУТОРОВ: Има неколико погледа у камеру које смо с јасном намером оставили у филму. Нису то, наравно, једини погледи у камеру. У једном тренутку смо схватили да имамо материјал који нам треба за деликатну драму која се полако гради. Користили смо материјале из задњих година снимања, ситуације су се понављале, били смо све повезанији и заиста су неке сцене тако јаке и надовезују се као да имамо потпуну контролу, као да је у питању играни филм. У монтажи смо зато оставили те погледе да се не заборави да смо ту, да кажемо да смо свесни да смо део стварности коју снимамо (а за коју смо прихватили одговорност и морални мандат), да утичемо на њу својим присуством и погледом, да је филм јак и зато што имамо потпуно поверење протагонисткиња.
ПЕТАР ГЛОМАЗИЋ: Било је пуно договора у смислу када снимамо и шта отприлике снимамо, али су се ти договори по правилу мијењали јер су се животиње телиле, јагњиле, губиле, повређивале, разбољевале итд. Интимне моменте нисмо тражили, нити бисмо их икад добили, а нијесу ни били у нашем фокусу – више нас је занимало како се њихова судбина огледа у стварности и чита у гестовима.
Ни једна од протагонисткиња – ни Гара ни Нада, а ни комшинице Рајка и Љиља, које такође имају важне “улоге” у причи – нема таштине у себи и нема изграђен однос спрам слике о себи и камере. Оне су паметне и разумјеле су да немамо везе с телевизијом, већ да радимо неки “умјетнички” филм, да нас све занима и да смо опсједнути појединим елементима, да смо као неки сликари са објективом.
Сања Томовић: Гара са Округљака: Сињајевина је моја друга мајка
Другим речима, задобили сте поверење тих жена?
БИЉАНА ТУТОРОВ: Поверење које смо заслужили и самопоуздање које смо изградили временом су нам омогућили да направимо баш овакав филм, управо филм који смо желели – и да се због тога осећамо добро. Није потребно да га запрљамо како бисмо сведочили о аутентичности, нити да га даље стилизујемо или емотивно појачавамо. Било је материјала и за једно и за друго.
ПЕТАР ГЛОМАЗИЋ: Дивно је то што Гара и Нада воле филм, што се препознају у њему и осјећају да он не говори само о њима већ о женама кроз вјекове.
На пројекцијама су се догађале неуобичајене ствари (аплаузи усред филма). Гара и Нада су доживеле овације. Како су се снашле у “великом свету”?
ПЕТАР ГЛОМАЗИЋ: На “Санденс” смо повели цио креативни тим који је награђен са двије стајаће овације, а када су Гара и Нада изашле, биле су примљене невјероватно топло. Оне су паметне, скромне и увијек на правом мјесту у себи, и снашле су се боље и елоквентније него што би сви наши министри заједно.
Изненадила нас је реакција публике. Били смо нервозни због тога што са једним спорим европским филмом уопште идемо у Америку, али је премијера била као рок концерт. Публика се смијала, плакала, а посебно нас је изненадио аплауз кад прича о полигону дође до разрјешења.
БИЉАНА ТУТОРОВ: То се поновило на свакој пројекцији и тада смо схватили да се сви осећамо тако безнадежно у свету у којем је очито институционална демократија свуда у кризи. Једна мала победа као да је свима дала наде да се можемо изборити да учествујемо у сопственој судбини. Ово је мали део приче и више припада контексту, али је индикативно да су се и многе критике осврнуле управо на овај моменат. Са монтажером смо дуго промишљали да ли да га укључимо у филм или не, нисмо осећали да је “срећан крај” тачан за нашу стварност. Истина, филм ни са том победом нема happy end, осим ако снагу јунакиња не доживљавамо као ултимативну победу.
Извор: Време
