По питању заштите животне средине у САД траје сукоб између двије супротстављене струје тзв конзервациониста и презервациониста. Први природу доживљавају као инструмент ( ресурс ) људских потреба, док је други виде као вриједност по себи, коју треба чувати. Као таква она може људима бити духовна инспирација, али свакако има вриједности и мимо људске користи. Чињеница је да су управо САД у посљедних 400 година настале на својеврсном рату против природе и околиша….Доста тога је прекомјерно раскрчено и уништено како би настала ова политичко-индустријска творевина. Поставља се питање како ће друштвена сила настала на таквом замаху моћи да побрине о „остатку“ природе у којој постоји?
У САД се развила једна спечифична еколошка теорија коју би боље било назвати еколошком економијом и која каже да природним богатствима не треба да управљају научници, еколози или неке НВО друства изолована од тржишта… који би природу чували као друштвену својину, него приватници који ће парче „нетакнуте природе“ бранити као сопствену својину. У том смислу би, на примјер, употреба шума ( као за дрвну индустрију тако и за људску разоноду ) више коштала и била заштићенија олаке употребе!
У том правцу иде и философија Вилијама Бекстера, који у свом дјелу „Људи и пингвини“ критикује сентиманталност према не-људској природи и каже да су пингвини вриједни само до оне мјере до које их људи воле, и до које људима причињавају разоноду. Он ставља акценат на основне потребе људи и пита се колика је стварна цијена потпуно чистог ваздуха и сасвим незагађене воде? По њему, морамо тражити равнотежу између људских потреба и нетакнуте природе. У таквој перспективи постаје „јасно“ да пречишћавање вода „кошта“ неколико неизграђених болница или школа. Зато је „оптимални ниво загађења“ уствари баланс између еколошког здравља и задовољења осталих људских потреба. Све нас ово упућује на анализу исплативости! Али, има ли и може ли имати баш све своју цијену? Одредити цијену за вјеровања и вредновања то значи дубоко не разумјети ни једно ни друго
Оливер Јанковић
