Piše: Ljuba Milanović
Ako je nekada saradnik policije morao da bude gotovo nevidljiv, ako je njegov identitet bio strogo čuvana tajna i ako je njegova lojalnost kriminalnom svetu bila važnija od svega, kako smo došli do toga da se pojedini pripadnici organizovanih kriminalnih grupa danas utrkuju ko će postati svedok saradnik?
Beograd je nekada bio centar jugoslovenskog kriminala. Kao što je bio centar države, politike, privrede i svega drugog, bio je i centar kriminalnog podzemlja.
U tadašnjem Gradskom SUP-u postojala su elitna odeljenja za borbu protiv kriminala. Ljudi koji su se godinama bavili najtežim krivičnim delima poznavali su kriminalno podzemlje, njegove odnose, hijerarhiju i pravila. Nije bilo mnogo poznatih kriminalaca čije ime, na ovaj ili onaj način, nije prošlo kroz 29. novembar.
A onda je postojao i jedan drugi Beograd.
Iza.
Iza zidova postojao je svet koji javnost uglavnom nije poznavala. Svet u kojem su važila neka druga pravila i u kojem se lojalnost nije merila onako kako se meri u normalnom svetu.
Naravno, nisu svi koji su bili „iza“ bili heroji. Ali to je jedna druga priča.
Ono što je za ovu priču važno jeste da je među kriminalcima postojalo nešto što bismo danas mogli nazvati kodeksom.
Jedna od najvećih jeresi bila je saradnja sa policijom.
„Cinkaroš“ nije bila samo uvreda. To je bila etiketa koja je čoveka mogla da košta mnogo više od ugleda. Cena saradnje sa policijom mogla je da bude i glava.
Čak i samo viđanje sa policajcem moglo je da bude dovoljno da čovek bude obeležen i izopšten.
Zato je za policajca bilo izuzetno teško da u kriminalnom miljeu pronađe čoveka koji će govoriti.
A upravo su ljudi iz kriminalnog miljea od pamtiveka bili jedan od temelja operativnog rada svih ozbiljnih službi. Najpre doušnici, a kasnije saradnici.
Taj odnos zasnivao se na poverenju i konspirativnosti. Identitet saradnika bio je strogo čuvana operativna tajna.
Uspešan policajac nije se vrednovao samo po broju rasvetljenih krivičnih dela. Vrednost je imala i njegova mreža saradnika – ljudi koji su znali šta se dešava tamo gde policija nije mogla neposredno da vidi.
Takav operativni rad zahtevao je vreme, odnos, poverenje i, pre svega, sposobnost policajca da pridobije čoveka iz sveta kriminala.
A onda se pojavljuje pojam – svedok saradnik.
I tu počinje priča o promeni.
Jer ono što je nekada predstavljalo najveću jeretvu kriminalnog sveta sada dobija sasvim drugo značenje.
Kada se hapse organizovane kriminalne grupe, počinje se događati nešto što bi nekada bilo teško zamisliti.
Pojedini članovi počinju da se utrkuju ko će postati svedok saradnik.
Od opasnih momaka – do malih maca.
Nekada je kriminalac znao da ga saradnja sa policijom može koštati života. Danas pojedinac iz kriminalne grupe u saradnji sa državom može da vidi izlaz iz situacije u kojoj se nalazi.
Ali postoji još nešto, možda još zanimljivije.
Nekada bi čovek koji je sarađivao sa policijom bio izopšten iz kriminalnog miljea. Njegova etiketa bila bi jasna i trajna.
Danas, međutim, takav čovek može da nastavi da oko sebe okuplja ljude, da ima svoje pristalice i da ostane deo tog istog miljea.
Ako je nekada saradnja sa policijom značila kraj pripadnosti kriminalnom svetu, a danas sama po sebi ne mora da znači gubitak uticaja, onda se očigledno nije promenilo samo ponašanje pojedinca.
Promenio se i odnos drugih prema njemu.
I upravo tu pitanje o promeni kodeksa postaje mnogo ozbiljnije.
Da li se promenio kodeks kriminalaca?
Nekada je čovek koji bi bio viđen sa policijom mogao da bude izopšten iz sopstvenog sveta.
Danas osvedočeni „cinkaroš“, samo pod pravno drugačijim i društveno prihvatljivijim nazivom – svedok saradnik – može da postane ono što mladom kriminalcu izgleda kao uspešan izlaz iz problema.
Ako je nekada najveća vrednost bila ćutanje i lojalnost grupi, a danas pojedinac može da ima lični interes da prvi progovori, onda se očigledno nešto promenilo.
Ali šta?
Kriminalci?
Kodeks?
Odnos prema lojalnosti?
Ili su se promenile okolnosti u kojima kriminal danas funkcioniše?
Postoji još jedna velika razlika između nekadašnjeg i današnjeg policijskog rada.
Nekada je operativni rad u velikoj meri zavisio od čoveka.
Od odnosa koji policajac napravi.
Od poverenja koje izgradi.
Od saradnika koji će policajcu reći ono što ne može da vidi, čuje ili pronađe drugim putem.
Od pamtiveka sve ozbiljne službe svoj operativni rad zasnivale su na ljudima iznutra – na doušnicima, a kasnije na saradnicima. Njihov identitet bio je tajna nad tajnama.
Zato sam svojevremeno, u jednoj televizijskoj emisiji, oštro reagovao na tezu da bi službe posle određenog vremena trebalo da objavljuju imena svojih saradnika.
Ako saradnik zna da će jednog dana njegovo ime biti objavljeno, kakvo poverenje uopšte može postojati?
I šta tada ostaje od konspirativnosti bez koje operativni rad ne može da funkcioniše?
Ako čovek koji sarađuje sa službom zna da će njegovo ime jednog dana biti objavljeno, zašto bi uopšte pristao da sarađuje? On time ne rizikuje samo sebe. Rizikuje i svoju porodicu, svoju bezbednost i sve ono zbog čega je odlučio da pomogne službi.
Takav princip bi potpuno podrio poverenje između službe i saradnika. A kada jednom nestane poverenje, nestaje i mogućnost da služba dolazi do informacija koje drugim putem ne može da dobije.
Drugim rečima, služba bi mogla da stavi ključ u bravu.
Jer ko bi joj sutra bio saradnik ako zna da će njegovo ime, pre ili kasnije, biti obelodanjeno?
I danas me muči jedno pitanje iz te polemike.
Da li je sagovornik toliko bio glup da nije razumeo šta bi takva odluka značila za službu i ceo bezbednosni sistem – ili je bio peta kolona?
Ni tada nisam znao odgovor. Ne znam ga ni danas.
Danas policija raspolaže tehničkim mogućnostima o kojima se nekada moglo samo sanjati: baznim stanicama, kamerama, savremenom forenzikom i drugim načinima prikupljanja i povezivanja podataka.
Nekada je policajac do najvažnijih informacija morao da dolazi preko čoveka.
Da pronađe saradnika.
Da mu veruje.
Da zadobije njegovo poverenje.
Da ga zaštiti.
I da sačuva tajnu.
Kada se tome dodaju iskustvo dobrog operativca i današnje tehničke mogućnosti, teško je ne zapitati se koliko bi se kriminal promenio da je takva tehnologija postojala u vremenu kada je policajac do najvažnijih informacija morao da dolazi preko čoveka.
Možda bi, uz malo preterivanja, kriminal bio sveden na krađu bicikla.
Ali upravo zato ostaje ono najvažnije pitanje.
Ako je nekada saradnik policije morao da bude gotovo nevidljiv, ako je njegov identitet bio strogo čuvana tajna i ako je njegova lojalnost kriminalnom svetu bila važnija od svega, kako smo došli do toga da se pojedini pripadnici organizovanih kriminalnih grupa danas utrkuju ko će postati svedok saradnik?
I još važnije – kako smo došli do toga da takav čovek, umesto da bude izopšten, može i dalje da oko sebe okuplja pristalice?
Da li je nestao kodeks?
Ili je samo dobio – novu cenu?
Izvor: Danas
