Пише: Лидија Глишић
Ако је двадесети вијек био вијек грађанских слобода, двадесет први постаје вијек дигиталних права и дигиталне моћи. Док су технолошке компаније одавно схватиле да онај ко располаже подацима тај влада људима, правни систем касни са одговором на основно питање: шта се дешава са људским правима у овој нашој ери у којој људи више нијесу једини доносиоци одлука?
Шошана Зубоф то описује једноставно: дигиталне технологије подијелиле су друштво на оне који посматрају и оне који су посматрани. Разлика између та два пола постала је нова политичка граница. Компаније које гомилају податке обликују правила стичући моћ над демократијом, а грађани, као власници тих података, остају небрањени и уцијењени сопственим дигиталним траговима.
Приватност у доба масовног надзора
Право на приватност, некада замишљено као заштита личног простора, данас звучи као романтична фраза из неког књижевног класика.
Како иначе објаснити да Аустралија, која и даље важи за демократску државу, користи технологију за препознавање лица како би у вријеме пандемије провјеравала да ли грађани поштују кућну изолацију? Или да њујоршка компанија Цлеарвиеw АИ прикупља фотографије практично свих људи на планети под различитим изговорима, док истовремено ту базу продаје приватним инвеститорима без знања оног чији се лик користи?
Да не говоримо о предиктивној аналитици која претпоставља наше будуће понашање, а податке о нашим навикама, локацијама и контактима продаје као робу на тржишту које Шошана Зубоф назива “тржиштем будућих понашања”. Зато има оних који знају више о нашим намјерама од нас самих, и то без икакве обавезе да нас о томе обавијесте.
Слобода говора у ери алгоритамске цензуре
Слобода говора некада је значила право да слободно изражаваш своје мишљење, идеје, критике и информације — без страха од цензуре, одмазде или кажњавања.
Данас наше мишљење пролази кроз разне дигиталне филтере, толико да га тако “пречишћеног” ни сами не препознајемо. За то су криви алгоритми који одређују шта је прихватљиво, а шта екстремно, без икакве демократске контроле. Да не говоримо о дезинформацијама, деепфаке садржајима и ботовима који нарушавају повјерење у јавни простор релативизујући сваку информацију.
Недискриминација у сјенци алгоритамске пристрасности
Право на недискриминацију значи да ниједна особа не смије бити третирана лошије због своје расе, пола, језика, националности, религије, инвалидитета, сексуалне оријентације, социо-економског статуса итд.
За сада, вјештачка интелигенција не ствара нове предрасуде, већ прихвата и наставља старе. Тако ће алгоритми за запошљавање, вреднујући кандидате на основу неких ранијих родно пристрасних критеријума, дискриминисати жене, док ће кредитни системи изнова одбијати припаднике етничких мањина – не због стварног ризика, већ због наслијеђених података које вјештачка интелигенција користи из времена када су те етничке групе биле сиромашније и самим тим проглашаване “мање подобним”.
Право на рад у вријеме аутоматизације
Право на рад је значило да свака особа има приступ достојанственом, сигурном и фер плаћеном раду.
Аутоматизација је учинила да се право на рад суочава са највећом трансформацијом од индустријске револуције. Многе велике компаније раднике третирају као привремене “извршиоце”, док алгоритми одређују њихову плату, па чак и трајање паузе.
Зато су земље чланице ЕУ, у покушају да заштите раднике који раде за дигиталне платформе као што су Волт, Убер и Глово, почеле да уводе регулисање статуса ових радника. За сада алгоритам не може да их отпустити, а платформе ће морати да омогуће да кључне одлуке о радницима доносе искључиво људи.
Видимо да уз старомодна људска права ничу и нова “нељудска”: право машина да одлучују, предвиђају, уче из наших искустава, често без нашег знања и сагласности… Управо зато ће ово бити вијек у коме ћемо се борити против задирања алгоритама у све поре нашег живота. Нова борба за освајање људских права управо почиње!
Извор: РТЦГ
