Пише: Лидија Глишић
У последњој недјељи пред Васкрс, када се из дана у дан хришћани сјећају Христовог страдања борећи се против заборава сопственог гријеха, пажњу привлаче два календарска феномена.
Прво, највећи хришћански празник стиже ове године истог априлског дана и православцима и римокатолицима, што није чест случај. Друго, ове године се обиљежава и седамнаест вјекова од одржавања Првог васељенског сабора у Никеји, значајног не само због установљења Символа вјере, већ управо због одлуке да се Васкрсење слави увијек у недјељу послије прољећне равнодневице и јеврејске Пасхе.
Помињање ових временских синхроницитета више је куриозитет по коме ћемо памтити 2025. годину, него што је суштински важно нама хришћанима, јер ми ових дана ишчекујемо најважнији догађај у историји хришћанског свијета на коме је тај свијет утемељен.
Да ли ову чежњу за животом, на прагу прољећа које никако да се отме зими, овако уморна и испражњена од смисла, осјећа савремена Европа која већ одавно не зна што ће са смрћу, нити са овим прољећним сјећањем на њу? Тако заточена у својој непрекидно понављајућој седмици страдања без Васкрсења, уједињена око евра, тржишта, људских права, технологије, забаве која пружа заборав, „стара дама“ је сметнула с ума чињеницу да је одувијек била уједињена – идентитетом хришћанских вриједности и хришћанске културе.
Европске институције данас, у духу самопорицања европског хришћанског насљеђа, заглављене у радикални секуларизам, ни у најважнијим документима Европске уније не желе било какво подсјећање на чињеницу да је у коријену савремене Европе хришћански идентитет.
„Европа се одриче путовања из овога свијета. Жели да остане ту. Жели да јој ово буде и гроб и колијевка. Не зна за други свијет“, говорио је Ава Јустин. Ово промишљање из средине прошлог вијека дјеловало би као преовлађујућа намјера Европе и данас, да није политичких и друштвених покрета и мислилаца који се противе духу радикалног богоборачког секуларизма. Државе чланице некадашње Вишеградске групе јасно истичу хришћанство као дио своје традиције, горљиво инсистирајући на свом хришћанском насљеђу. Пољска, Мађарска, Словачка и можда ускоро поново Чешка не крију свој хришћански идентитет, а оно што је много важније од званичних ставова политичара који су тренутно на челу поменутих држава јесте опредјељење народа тих држава.
Једна од таквих иницијатива је и пројекат Светог Адалберта, назван по хришћанском мисионару који је ширио хришћанство у Мађарској, Пољској и Чешкој. Будући да је у тој мисији пострадао и био проглашен свецем 999. године, прије великог црквеног раскола, он једнако припада насљеђу обје хришћанске Европе. Свети Адалберт, у народу познат и као Свети Војтех, данас је инспирација за иницијативу о обједињавању конфедеративног савеза средњоевропских народа који своју интеграцију желе да заснују баш на хришћанским коријенима и традицијама као гарантима правог вриједносног система европских интеграција.
И да се не удаљавамо превише европским пространствима, још су свјежа сјећања на литије које су прије неколико година премрежиле Црну Гору и показале да је и хришћански православни дух народа имао потребу да изађе из боце секуларне доминације у коју је годинама затваран.
Оваква деприватизација вјере потпуно је супротна духу земаља у којима Нотр Дам, Сикстинска капела, катедрала у Келну свједоче о хришћанским темељима Европе упркос савременим настојањима да се ова сакрална здања сведу на обичан умјетнички сентимент.
Када говоримо о Европи као вишевјековном цивилизацијском средишту, не треба заобићи ни чињеницу да је уз сва достигнућа и хришћанска настојања у прошлости, Европа загосподарила свијетом и зато што је била ратничка. Данас, када се Европа поново наоружава под изговором да се „наоружавањем бори за мир“, сјећамо се да је баш Европа била мјесто гдје су избила два највећа свјетска рата, да је баш Европа створила крсташе и конквистадоре, да је у Европи бјеснило мноштво ратова од којих су управо они вјерски били најстрашнији.
Између Европе која неопрезно клизи у ново наоружавање будећи најстрашније духове прошлости, и Европе која је досегла највише врхове духовне и цивилизацијске вертикале, јасно је која је потребнија човјечанству.
Заглављена у радикални секуларизам, Европа је тренутно као Буриданово магаре – онтолошки гладна. Зато је тачна проницљива мисао проф. др Владана Перишића, презвитера и рођеног Подгоричанина, да „хришћанство Европи није потребно да би знала КАКО да живи, већ ЗАШТО да живи“.
Извор: РТЦГ
