Пише: Лидија Глишић
Од скривања под маскама, преко умјетничких псеудонима, до данашњих виртуелних идентитета, човјек је имао потребу да буде неко други. Данас је идентитет више него икада раније постао флуидан, дајући нам могућност да о себи стварамо неограничен број биографија. Наше “ја” стални је незавршен пројекат, непрекидни процес, како је говорио Зигмунд Бауман.
Шта је виртуелни идентитет?
Виртуелни идентитет чини скуп информација, понашања и презентација које особа користи у дигиталном простору — од профилних слика, надимака и начина писања, до аватара. Његов облик зависи од тога да ли желимо да створимо идеализовану слику о себи као што то чинимо на Инстаграму, да останемо анонимни као на Редиту, или да постанемо потпуно измишљени лик у видео играма и метаверзуму.
Кад се сјетим старих добрих надимака (никнејм) из првих чет соба на интернету с краја деведесетих и почетка двехиљадитих, они ми личе на далеке претке садашњих виртуелних идентитета. Била су то нова мјеста сусрета у којима је анонимност по први пут омогућила корисницима да буду оно што желе. Надимак (ник) је заклањао лице корисника, али му је отварао могућност да саопшти своју причу која је често била непозната стварном свијету. У мјери и облику које је сам бирао, маска измишљеног имена скривала га је или разоткривала.
Псеудоним – далеки предак виртуелног идентитета
Враћањем у прошлост долазимо до псеудонима као пра пра претка свих ових нових идентитета који настањују свијет интернета.
Зашто би неко боље писао, мислио или живио под туђим именом? Одговор знају они који су бирали да стварају под маском измишљеног имена. Некада је то био начин заобилажења предрасуда према женама у мушком свијету књижевности, као што је случај са чувеним сестрама Бронте. У бурном свијету политике, псеудоними су били начин грађења мита и историјског наратива, попут Лењина и Тита, или заштита идентитета политичких дисидената у ауторитарним режимима.
Псеудоним ни данас није ишчезао. Елена Феранте, ауторка “Напуљске тетралогије” и других популарних романа, никада се није појавила у јавности. Нисмо сигурни ни да ли иза њених прича стоји перо женског писца, а постоје извјесне сумње да су романи писани у четири руке. Пишући под псеудонимом, ова књижевница се бори против самопромоције писаца која, по њеном мишљењу, умањује вриједност самог умјетничког дјела.
О томе је размишљао и Мишел Фуко питајући се није ли ауторство заправо функција, а не особа. Псеудоним не скрива правог аутора, већ га ствара, некада да би говорио или писао умјесто њега, некада да би своју личност дистанцирао од своје функције писца.
Хетероними које је користио Фернандо Песоа да би изразио све “друге писце” које је очигледно покушао да помири у себи, прерасли су у потпуно одвојене личности оригиналног стила, биографије и филозофије. Међу њима најпознатији су Алваро де Кампуш, Рикардо Реиш и Алберто Кареиро, а њихове биографије и дјело иза којег су стали именом, довели су до неких мишљења да је Песоа био само медијум за те друге писце који су се у њему рађали. Илија Димић и ликовна фантазија
Када се у ликовном свијету деведесетих година прошлог вијека појавио Илија Димић, требало је времена да јавност схвати да иза идентитета овог умјетника стоји српски сликар и академик Душан Оташевић. Дајући му аутентичну биографију рођења и смрти, јасан умјетнички правац заборављеног авангардног југословенског умјетника рођеног на самом почетку 20. вијека који нестаје 1938. као учесник Шпанског грађанског рата, Оташевић је креирао умјетника по својој мјери, а по сопственим ријечима, и свог духовног оца.
Данас сваки аватар, надимак, профилна слика може постати идентитет, док нас алгоритми уче како да постанемо неко други пратећи стил, тон, чак и расположење нашег виртуелног “ја”. То би могао бити дигитални пут ка нечему што је Јунг називао “индивидуацијом”, када напуштањем онога што зовемо „сопственим именом“ развијамо своју личност.
Псеудоними и виртуелни идентитети нас често удаљавају од онога што у стварности јесмо, дајући нам могућност да постанемо неко други кога носимо у себи. Управо тај никад завршени процес упознавања себе кроз безбројне идентитете који су нам данас више него икада раније на располагању — најузбудљивији је дио човјековог животног путовања.
Извор: РТЦГ
