Још од древних времена, ово квалитетно дрво ароматичног мириса је привлачило пажњу многих. Између мита и историје
Дванаести век пре нове ере: моћне цивилизације Блиског истока су пале, градови су напуштени, а трговачки путеви заборављени. Само ретки путују далеко од свога дома у то опасно време, а ипак, ситни званичник Вен Амон је у Библосу, стотинама километара удаљеном од родног му Египта, потпуно сам. Његово путовање до либанског града било је бурно, а долазак му није пружио мира. Владар града одбија да га прими и наређује му да напусти луку. Већина људи би у том тренутку одустала и вратила се кући, али Вен Амон је одлучан јер је послат по нешто од изузетне вредности. Послат је по либански кедар и неће се вратити на обале Нила док га не добије…
Овакве приче биле су веома честе по Блиском истоку. Мада се више врста дрвећа користило у антици (бор, шипак, чемпрес,…), либански кедар (Cedrus Libani) био је најтраженији, нарочито међу великашима. На натписима својих гробница, древни цареви Египта, Асирије и Вавилона хвалили су се бројем стабала кедра која су посекли након ратних победа. Они су га користили за изградњу својих велелепних палата и гробница чији су кровови, капије и стубови били саздани од овог дрвета.
Феничани, домороци данашњег Либана, градили су моћне бродове од кедра којима су читаво Средоземље истражили, оснивајући колоније попут Картагине и ширећи свој алфабет на Грке који га и даље користе и на коме су ћирилица и латиница засноване. Персијанци су тим истим бродовима напали стару Грчку током чувених ратова. Кедар је коришћен и за намештај, мртвачке сандуке и ратне кочије. Цедрус либани такође је свеприсутан у митовима и верским књигама. У „Епу о Гилгамешу“ богови живе у шуми кедрова у Либану. У Библији је описан као „Божије дрво“. Бог се велича тиме што се наводи како: „ломи кедрове“. Краљ Соломон гради храм у Јерусалиму од кедра.
Данас се либански кедар вијори на застави државе Либан која га је узела за свој национални симбол због његове издржљивости и културолошких веза са различитим народима тог немирног подручја.
Cedrus Libani – „Божије дрво“ и последице славе. Либански кедар је зимзелени четинар (Pinopsida), фамилије Пинацеае (борови). Може бити до 40 метара висок, међутим, данас због сече његових шума већина достиже тек 20 метара, и стабла широког 2,5 метара. Моноподијалног је гранања, односно сталног раста главне осовине и слабо развијених бочних грана. Често се јавља и рачвање стабла. У младости је купасте крошње, па се током сазревања шири хоризонтално. Одраслом кедру је крошња скоро равна кад је изолован, али у шумском подручју бива пирамидална. У тим условима је обично виши због компетиције за светлост.
Зашто је ово дрво било толико тражено? Постоји више особина које су му повећале вредност за најмоћније људе прошлости. У поређењу са осталим врстама доступним блискоисточним царевима, попут шипка, чемпреса и бора, кедар се издваја значајном дебљином и висином свога стабла, али и високом отпорношћу на инсекте и труљење, као и трајношћу. Ценили су га и због његовог ароматичног мириса и дрвета равног зрна. Због свих ових особина вођени су ратови зарад либанског кедра и то хиљадама година.
Нажалост, непрестана и прекомерна вишемиленијумска сеча осакатила је популације либанског кедра. Из тог разлога, национални симбол Либана једва да више обитава у тој земљи и тек се дванаест мањих шума може наћи. Либанске власти су покренуле огроман пројекат заштите и очувања своје националне биљке, што јесте спречило њен потпуни нестанак, али ефикасност је ограничена глобалним загревањем које једна држава не може да контролише, као и сниженом генетичком варијабилношћу неких популација. Кедрови расту на висинама од 800 до 2100 метара јер су им потребне ниже температуре, због чега се повлаче на све веће висине, а простора им понестаје. Изван Либана, могу се наћи у Сирији, где су у сличном стању, и у Турској на планинама Таурус, где су им популације стабилне и најбројније. Упркос томе, либански кедар је проглашен „рањивом“ врстом од стране Међуранордне уније за заштиту природе. Његова бројност опада, а у Либану траје потрага за новим стаништима.
Феђа Хасановић
Извор: Национана Географија
