Прије него маштом књижевност се служи мачевањем. Писац боде и убада, правећи имагинарне резове испод коже, који се за један дан, за један вијек или кроз хиљаду година отворе као живе ране на тијелу људског трајања. Тада човјек постаје исто што и текст, али који није ишаран памучним нитима, већ је ријеч о тексту-човјеку кога су, попут многострадалног Јова, прекриле ране од тјемена до табана.
Ране су заправо апорије, што наликују порама на кожи. Но, сваки тај микрон текста-човјека може очас постати амбис збуњености, беспомоћности и сумње. Из њега може прокапати горка крв искуства. Може прокапати мајчино млијеко.
Каткад ране у књижевном текст јесу старе тајне, сигнал знања да на овом свијету заиста ничег новог нема.
Примјера ради, у психотерапији се данас говори и о „летећим мајмунима“, нимало умиљатим бићима, нимало налик „летећим медвједима“. Просто је ријеч о понизним слугама пакла. Они, дакле, служе нарцисима тако што − понизни, ружни и несвјесни − тумарају по свијету ширећи лажи и клевете сваке врсте. Вјешти у шпијунирању и денуцирању. Они, попут писаца, такође боду и убадају испод коже, али не хладним сјечивом аутентичности, инвенције и креације, већ шиљцима своје смрзнуте душе.
Има, дакле, ироније у томе што је сам израз „летећи мајмуни“ стигао из љупке и славне приче за дјецу, знане под називом „Чаробњак из Оза“. Ето, најзад, једне књижевне фантазије што се након читавог вијека бајковне славе отворила као филигрански прецизна рана (опис) кошмарне стварности.
Летећи мајмуни сами по себи нијесу ни добри ни зли. Таквим фигурама посебну пажњу посвећивали су теоретичари гротеске, налазећи да је „ни-ни“ поступак есенција сваке гротеске. На тај начин је, рецимо, моделован лик Чичикова из Гогoљевог романа Мртве душе, ни мршав – ни дебео, ни лијеп – ни ружан, ни стар – ни одвећ млад; или патка из истоимене пјесме Васка Попе, ни водено, ни копнено биће. Ријеч је, дакле, о граничним бићима, о каквима нешто каже и Јеванђеље: „О да си студен или врућ! Тако, будући млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих“ (Откр. 3, 15-16).
„Млакост“ се може дефинисати као неспособност аутентичног живота, неспособност да се сопствена личност оствари као оригинална чињеница егзистенције. „Млакост“ летећих мајмун-људи једино омогућава да их носиоци зла једоставно постваре, да их инструментализују, користе као пуко средство или оруђе за зло-употребу. Стога је гротескност њихова судбина, али ипак не и трагичка судбина јер, како су још стари Грци знали, трагичко може бити само оно што је истовремено узвишено. Тако је још Аристотел сматрао да је трагедија (као жанр) подражавање људи који су бољи од нас.
Милорад Дурутовић
