Пише: Леон Ћеванић
У емисији ХРТ-а и у јавним наступима појединих десних и ревизионистичких актера релативизира се улога Јуре Францетића у злочинима НДХ. Доступна хисториографска и архивска грађа, међутим, јасно показује да је био укључен у логорски систем, масовна убојства и депортације.
У ХРТ-овој популарној дебатној емисији „Пети дан“, у епизоди емитираној 21. вељаче 2025. године, унутар теме тада надолазећег концерта Марка Перковића Томпсона у Загребу, један од њезиних сталних суговорника, свеучилишни професор Петар Томев Митрикески, изјавио је:
„Можемо ми НДХ повезати с фашизмом зато што је имала иконографију дуцеанизма, међутим реално сама НДХ, ако ћемо гледати у оном дијелу који је жеља хрватског народа да има своју државу, није повезана са злочинима. Злочине су радили конкретни људи. Францетић, колико ја знам, није био у скупини људи која је била повезана с тим логорима. Он је био ратник који је развалио Србе на Лијевча пољу.“[1]
Будући да се овом изјавом релативизира улога истакнутог усташког дужносника Јуре Францетића (1912-1942) у злочинима Независне Државе Хрватске (НДХ), важно је провјерити њезину утемељеност у хисториографски потврђеним чињеницама. Поготово јер овакве изјаве придоносе стварању позитивног наратива о Францетићу, који се у јавном простору посљедњих година све чешће афирмира кроз десно и ревизионистички оријентиране медијске платформе или удруге (примјере видјети овдје, овдје, овдје). Сличном реториком се у српњу ове године послужио и Марко Јурич, водитељ и уредник праћеног Јутјуб канала „Пројект Велебит“, који је, такођер унутар излагања повезаног с Томпсоновим наступом, између осталог, рекао: „За Јуру Францетића пуно сам проучавао, али баш нигдје нисам наишао на траг да се њега ставља у контекст почињења неких злочина. Чак сам нашао, листајући старе новине, текстове гдје је у репортажама било писано како је Јуре Францетић у неколико ситуација кажњавао припаднике тзв. злогласне Црне легије у оним случајевима кад су прекорачили оквире војничког понашања. (…) Из свега тога произлази да је Јуре Францетић био један баш прави ратник, fighter.“[2]
Према повијесним документима и истраживањима, Францетић је итекако повезан с почињењима злочина, а и суставом логора у НДХ. Као утемељитељ и први заповједник И. стајаћег дјелатног здруга Усташке војнице, колоквијално званог Црна легија, од почетка усташке државе важио је за једног од њезиних најпроминентнијих представника, особито на подручју Босне и Херцеговине гдје су, одмах по њиховом преузимању полуга локалних власти, услиједила најприје отпуштања свих Срба и Жидова запослених у јавној администрацији и школству,[3] а потом и учестала затварања, одузимања имовине, масовне депортације те убојства припадника ових скупина. Штовише, управо се Францетићева изјава у којој је устврдио да је Сарајево „град ишаран ћирилицом и да су у свим уредима били православни, а у жељезничком равнатељству 500 православних чиновника и разних намјештеника, па и бивша банска управа, градска управа, творнице и приватна подузећа су били у рукама православних и Жидова (…) а само Сарајево је имало 500 жидовских радњи“ обичава наводити као почетна точка ових недјела,[4] будући да је одмах потом услиједила и реорганизација полицијског дјеловања према којој је њезин рад у потпуности стављан под контролу Францетићевих снага. Притом нема сумње да је он сам знао каква судбина очекује ухапшене, будући да је и особно судјеловао у затварањима и испитивањима оних појединаца који су били окарактеризирани као вође жидовских или српских скупина, укључујући и славне Васу Мискина (1918-1945), Нисима Албахарија (1916-1991) те Вукосаву Шаин (1902-1980),[5] а чак је и стан у сарајевском Алифаковцу који му је додијељен након што је из њега протјерана једна жидовска обитељ дјеломично пренамијенио у затворску кухињу и праоницу рубља.[6]
Истодобно, наставио је особно наређивати злочине над цивилима од којих се међу првима истиче онај од 9. липња 1941. године у којем је скупина усташа затукла двадесетак Срба из села Гацка, Автовца, Рудног Поља и Наданића на југоистоку данашње БиХ, а потом им бацила тијела у јаму у близини села Корита.[7] По изравној Францетићевој заповједи Црна легија починила је и злочин у ноћи с 22. на 23. просинца 1941. године, када је убијена већа скупина људи, од чега најмање дванаестеро жена и дјеце, из мјеста Виниште и Доње Соле код Коњица.[8] Дан касније, иста је постројба побила и петнаест мјештана оближњег села Челебић, већином дјеце, а натпоручник Фрањо Судар који је руководио акцијом особно је убио и троје радника жељезнице у Доњем Селу.[9] Притом се уобичајено наводи како би број убијених вјеројатно био и већи да се дио становника Челебића није на вријеме склонио у сусједном, муслиманском селу Ибдор.
Након што је 23. српња 1941. године Усташком повјереништву за Босну и Херцеговину у Сарајеву, на челу с Францетићем, стигао тајни допис Равнатељства усташког редарства у Загребу с наредбом да „одмах изда сходну одредбу подручно-редарственом равнатељству да се најжурније изврши притварање свих Жидова и православаца-Срба, који су већ били познати као комунисти, било пак да су имало сумњиви, да су склони том покрету. Исте мјере ваља подузети и против комуниста католичке и муслиманске вјероисповијести, као и других, тиме, да се придрже до даљњег у притвору, док Србе и Жидове, има се смјеста отпремити у збиралиште“,[10] Францетић је дана 31. српња особно заповједио да се ухити 235 српских цивила из котара Љубиње, од чега су, по наводима из извјешћа, 80% чинили жене и дјеца, да би након тога њих 145 било упућено у логор у Госпићу, док је преосталих 90 у тренутку састављања дописа остало у заточеништву Францетићевих постројби.[11] Након тога, Францетић одрађује и захтјев који му је упутио Вјекослав „Макс“ Лубурић као начелник III. управе Усташке надзорне службе, те под изликом да ће бити покрштени организира транспорт 74 Срба до села Крушчица код Витеза, на присилан рад на изградњи барака и ограде будућег концентрацијског логора Крушчица, касније једног од највећих стратишта сарајевских Жидова.[12]
Све је ово у листопаду 1941. године донијело и један од првих већих јавних иступа муслиманских јавних радника против поступања усташких власти, када је укупно 108 дужносника и чланова вјерских удружења, професора, судаца, припадника администрације, трговаца, крупних земљопосједника те студентских представника потписало текст у којем се дистанцирају од усташког поступања према Србима, касније познат под именом Сарајевска резолуција.[13] Према неким хисториографским тумачењима, Францетић је намјеравао осудити на смрт све њезине потписнике, у чему га је спријечило тек неслагање других угледних сарајевских муслимана попут Фехима еф. Спаха.[14] О начину на који су сарајевски муслимани доживљавали усташку власт, па тако и Францетића као њезина кључног носитеља у Босни, говори и податак да су у коловозу 1942. године, организирани унутар Одбора народног спаса, организирали петицију која је од Хитлера тражила да Босну издвоји из НДХ као засебну регију под изравном њемачком управом.[15]
Владимир Коларић: Од Вавилона до небеског Јерусалима – Миге и албум „Теозис“
Сам се Францетић од 1942. пак примарно посвећује војном дјеловању на ширем подручју Босне гдје је, остваривши више побједа, углавном над бројчано и оружано знатно слабијим партизанским јединицама, заузео подручје до Дрине. Иако се често наводи да је Францетић, ради што бржег окончања ове акције, спријечио припаднике својих јединица да чине одмазде над српским становништвом, сачувани документи доказују и да је њемачка страна у више наврата исказивала незадовољство управо над чињеницом да су његове постројбе при овим акцијама чиниле и низ покоља српских цивила, од којих је најкрупнији забиљежен онај у селу Горњи Малован гдје је убијено 70-ак људи.[16] Остало је више записа о таквим ситуацијама, а као једна од сликовитијих истиче се свједочанство о покољу 17. српња 1942. године у мјесту Урије које је концем истог мјесеца начинио Милован Ђилас који је тада с партизанима ушао у ово село. Ђилас ондје истиче како га је оно што је видио „запањило својим ужасом“, детаљно описујући остављена унакажена трупла у потиљак стријељаних те закланих сељака уз наводе како се поновно већином радило о женским и дјечјим жртвама, при чему је посебно тежак опис убијене бебе женског спола:
„На три, четири корака од ове гомиле крви и меса – колијевка празна, без пелена, без дјетета, са сламом увоштаном од дјечје мокраће. Ова слама у колијевци је дјеловала тако да се чинило као да је још топла од дјечјег тијела. Дијете је лежало у гомили лешева. Али глава је била здробљена, без поклопца, без капи крви у шупљој лубањи. Мозак – да ли тог дјетета? – управо мало густе бијеле каше лежало је поред главе, с комадима меса. Чиме је убијено ово дијете? Можда куршумом, можда кундаком, можда каменом, а можда је клинцима поткованој усташкој чизми била довољно мека глава дојенчета?“[17]
О Францетићевом „угледу“, као и итекако постојећој блискости с фашистичким покретом, свједочи и чињеница да је, заједно с министром вањских послова Младеном Лорковићем те војним заповједницима Иваном Перчевићем и Виктором Пребегом, управо он био дијелом пратње поглавника Павелића приликом његова посјета Хитлеру у рујну 1942. године. Францетић је притом и особно разговарао с Хитлером, а забиљежено је да је Хитлер том пригодом изјавио како је „већ чуо“ за њега.[18] Тијеком истога пута, Францетић је обишао и припаднике 369. појачане пјешачке пуковније, дијела хрватских легионара који су се тада под управом њемачке нацистичке војске спремали отићи ка Стаљинграду.
Након повратка с овога путовања, Францетић је краће вријеме боравио у Подравини, а и из тог раздобља остало је забиљежено како је активно дјеловао на елиминирању за усташку власт непожељних скупина. Примјерице, очуван је документ из студеног 1942. године у којем Францетић предлаже депортацију скупине цивила, наводних партизанских помагача из Лудбрега и Вараждина у концентрацијски логор Јасеновац:[19]
Наведене особе на крају су заиста отпремљене у Јасеновац, а очувана је и попратна документација из које је јасно како су припадници администрације НДХ Францетићеве приједлоге о слању људи у логоре схваћали озбиљније од оних које је издавао министар унутарњих послова, успркос томе што то није било у његовој надлежности.[20]
Из свега наведеног остаје сасвим јасно како се Јуре Францетић итекако може довести у везу с низом злочина (убојстава, депортација и хапшења) над цивилима, као и да је био упознат с логорским суставом у НДХ и користио се њиме као средством елиминације непожељних скупина. Исто тако, јасно је и да је била ријеч не тек о обичном војнику, па нити војном заповједнику, већ о изнимно битној особи у усташкој политици. Исто тако, супротно податку који је изнио Петар Томев Митрикески, Францетић није могао судјеловати у Битки на Лијевча пољу из прољећа 1945. године, будући да је погинуо још у просинцу 1942. године. Што се пак тиче Јуричеве коначне оцјене о Францетићу као „правом ратнику“ и „fighter-у“, иако је ријеч о субјективном дојму којег је као таквога тешко потврдити или оповргнути, потребно је ипак рећи да је чак и заповједник Усташке надзорне службе Дидо Кватерник записао како Францетић, успркос храбрости, „није био војнички гениј, нити је имао, а ни могао имати солидног војничког знања“.[21] Њемачка извјешћа притом подупиру овакав став, описујући још у коловозу 1941. године стварање првих формација усташке војнице у Сарајеву као „самозване“ или „дивље усташе“,[22] захтијевајући убрзо потом њихово распуштање након почињења злочина над српским цивилима на Алипашином Мосту и Семизовцу, након чега је већина њихових припадника припојена другим, организиранијим постројбама.[23] Ставу о Францетићу као „правом ратнику“ контрирају и подаци да је на њемачке оптужбе о одговорности за злочине одговарао пребацивањем кривице на друге усташке заповједнике,[24] као и да се већ у првим мјесецима постојања НДХ сукобио с домобранским пуковником Петром Блашковићем који није трпио његове самовољне методе.[25] У исту категорију припада и ситуација из рујна 1941. године када је, након што су усташе у Алипашином Мосту стријељале 60 српских цивила, домобрански заповједник Владимир Лакса наредио да се одговорни пошаљу пред војни суд, а што је Францетић одбио учинити, због чега је Лакса упутио жалбу на њега пред Главним стожером домобранства.[26] Францетићево се дјеловање стога у глобалу може описати као изнимно непрофесионално, насилно и самовољно, чак и у опхођењу према властитој страни, а хисториографија га памти као једног од најодговорнијих за злочине над Жидовима и Србима у БиХ у првим годинама рата.
Закључно, доступни повијесни извори јасно оповргавају тврдњу да Јуре Францетић није био повезан са злочинима и логорским суставом НДХ.
Извор: П-Портал
[1] Vidljivo na: https://www.youtube.com/watch?v=f1povfZJv_8; od 53:00 (pristup 23.7.2025)
[2] Vidljivo na: https://www.youtube.com/watch?v=QxbAnDf3PS0 (pristup 23.7.2025); nastalo kao isječak emisije „Podcast Velebit – Thompsonov koncert i što nakon“ (https://www.youtube.com/watch?v=R8A_kulXBpo, pristup 23.7.2025)
[3] Dulić, Tomislav. Utopias of Nation: Local Mass Killing in Bosnia and Herzegovina, 1941-42 (Uppsala University Libarary: 2005), 132-133.
[4] Prema: Džeba, Ante. „Mačekova zaštita u sprezi sa ustašama uspostavlja vlast“. u: Sarajevo u revoluciji, tom 2. (NIŠP Oslobođenje: Sarajevo, 1977)
[5] Vidjeti: Đurašković, Milutin. „Hapšenje u Kaknju i bjekstvo iz sarajevskog zatvora“. u: Sarajevo u revoluciji, tom 2. (NIŠP Oslobođenje: Sarajevo, 1977) i Šain, Vukosava-Vukica. „Za narodnu pomoć i na kurirskim vezama“. u: Sarajevo u revoluciji, tom 2. (NIŠP Oslobođenje: Sarajevo ,1977)
[6] Azanjac, Dušan, Ivo Frol i Đorđe Nikolić, Đorđe. Otpor u žicama: sećanja zatočenika (Beograd: Vojnoizdavački zavod, 1969), 447.
[7] Skoko, Savo. Pokolji hercegovačkih Srba 1941 (Beograd: Stručna knjiga, 1991), 31-36.
[8] Ibid. 355-360.
[9] Ibid. 364.
[10] Jakovljević, Danilo. „O prvim zločinima nad stanovništvom u okolici Sarajeva“. u: Sarajevo u revoluciji, tom 2. (NIŠP Oslobođenje: Sarajevo, 1977)
[11] Prema: Miletić, Antun. Koncentracioni logor Jasenovac, 1941-1945: Dokumenta, tom 1. (Beograd:Stručna knjiga, 1987), 56.
[12] Jakovljević, Danilo. „O prvim zločinima nad stanovništvom u okolici Sarajeva“. u: Sarajevo u revoluciji, tom 2. (NIŠP Oslobođenje: Sarajevo, 1977)
[13] „Sjećanje na sarajevsku rezoluciju El-Hidaje“. https://web.archive.org/web/20200621162039/https://www.preporod.com/index.php/sve-vijesti/magazin/sjecanja/item/4467-sjecanje-na-sarajevsku-rezoluciju-el-hidaje (pristup 25.7.2025)
[14] Usporediti: Hadžijahić, Muhamed. „Muslimanske rezolucije iz 1941 godine“ u: Istorija naroda Bosne i Hercegovine (Sarajevo: Institut za istoriju radničkog pokreta, 1973). 274-282.; Redžić, Enver. „Bosnian Muslim Policies“ u: Bosnia and Herzegovina in the Second World War (London: Frank Cass, 2011) i Cetin, Onder. „1941 Resolutions of El-Hidaje in Bosnia and Herzegovina as a Case of Traditional Conflict Transformation“. European Journal of Economic and Political Studies 3, 73-83.
[15] Donia, Robert. Sarajevo: A Biography (Michigan University Press, 2006), 114.
[16] Prema: https://www.index.hr/vijesti/clanak/ovo-je-bio-jure-francetic-lesevi-su-bili-unakazeni-djetetu-je-iz-lubanje-iscurio-mozak/979612.aspx (pristup 25.7.2025)
[17] Ibid.
[18] Kisić-Kolarević, Nada. NDH i Italija (Zagreb: Ljevak, 2001), 163.
[19] Prema: https://www.index.hr/vijesti/clanak/ovo-je-bio-jure-francetic-lesevi-su-bili-unakazeni-djetetu-je-iz-lubanje-iscurio-mozak/979612.aspx (pristup 25.7.2025)
[20] Opširnije na: https://www.index.hr/vijesti/clanak/ovo-je-bio-jure-francetic-lesevi-su-bili-unakazeni-djetetu-je-iz-lubanje-iscurio-mozak/979612.aspx (pristup 25.7.2025)
[21] Prema: Godec, Željka. „Provokacija ili manipulacija“. Nacional (Zagreb, 15. lipnja 2000)
[22] Brčić, Rafael. „Okupacioni sistem i ustaška Nezavisna Država Hrvatska u Sarajevu (1941-43)“. Sarajevo u revoluciji, tom 2. (NIŠP Oslobođenje: Sarajevo, 1977)
[23] Ibid.
[24] Prema: Zbornik dokumenata i podataka o narodnooslobodilačkom ratu naroda Jugoslavije, tom 12. – knjiga 2. (Beograd: Vojnoistorijski institut, 1976), 322.
[25] Jug, Damir. Oružane snage NDH (Zagreb: Nova stvarnost, 2004), 202.
[26] Despot, Zvonimir. Ustaška vojnica, tom 1. (Zagreb: Despot infinitus, 2013), 81.
