Despot Stefan Lazarević bio je sin legendarnog kneza Lazara koji je poginuo u Kosovskom boju. Sa titulama kneza i despota vladao je Srbijom neposredno nakon Kosovske bitke.
Srbija se nakon Kosovskog boja 1389. godine našla u veoma nezavidnom položaju – iako formalno nije izgubila, imala je ogromne materijalne i još važnije, ljudske žrtve, a poginuo je i dobar deo vladarske elite. Vladalo je bezvlašće i sveopšti strah od najezde Turaka, a preživela vlastela se povlačila na svoje teritorije bez želje da brine o stanovništvu.
Tako se i dogodilo da Stefan Lazarević, sin kneza Lazara, iako maloletan, dođe na vlast. Priznao je sultana kao vrhovnog vladara, postao vazal i nastojao da sačuva narod.
Mladi Stefan se obavezao na slanje pomoćnih odreda otomanskom sultanu i plaćanje danka, ali i na to da se sa mlađim bratom Vukom i viđenijom vlastelom, jednom godišnje pojavljuje na sultanovom dvoru i potvrđuje svoju pokornost Bajazitu. Pored ovih uobičajenih vazalnih obaveza, Bajazitu je za ženu data, najmlađa ćerka kneza Lazara i kneginje Milice, Olivera, koju je, njen brat i novi knez, Stefan, lično morao da odvede sultanu Bajazitu u Bursu.
Činjenicu da je morao da služi čoveku odgovornom za smrt oca, Stefan je teško podnosio. Kao otomanski vazal, predvodio je srpske pomoćne odrede u bitkama na Rovinama, kod Nikopolja i Angore. Posle bitke kod Angore 1402. je od Vizantinaca u Carigradu dobio titulu despota.
Mali među velikima, krajem 1403. bio je prinuđen da postane vazal i mađarskom kralju Žigmundu. Ipak, u zamenu za to, Srbija je dobila svoj “beli grad” – Beograd je postao sastavni deo Srbije 1403. i Stefan Lazarević je u njega smestio svoju prestonicu.
Sve ove bitke očeličile su mladog Stefana. Pročuo se kao jedan od najveštijih vitezova srednjovekovne Evrope. Bio je član Viteškog reda Zmaja, poznat i priznat u čitavom svetu. Iz osnivačke povelje reda znamo da je upravo despot Stefan bio “prvi vitez”, a članovi ovog reda bile su vodeće ličnosti tadašnje Evrope.
Na unutrašnjem planu despot Stefan je slomio otpor vlastele, a periode mira je iskoristio za snaženje Srbije u političkom, ekonomskom, kulturnom i vojnom pogledu.
Bio je veliki pokrovitelj umetnosti i kulture pružajući podršku i utočište kako učenim ljudima iz Srbije, tako i izbeglicama iz okolnih zemalja koje su zauzele Osmanlije. Pored toga, on je i sam bio pisac, a njegovo najznačajnije delo je “Slovo ljubve” – Reč o ljubavi.
Divna legenda o smrti
Despot Stefan Lazarević je iznenada preminuo u subotu, 19. jula 1427. u 50. godini života od posledica srčanog udara kako danas smatra najveći broj istoričara. On je na povratku iz Šumadije, gde je bio u svom letnjem dvoru, zastao nedaleko od današnjeg Kragujevca, da bi se odmorio i ručao, posle čega je otišao u lov.
Tokom njega, dok je bio na konju, despotu Stefanu je na rame sletela ptičica – slavuj ili vrabac, kaže priča. Izgledalo je, kaže legenda, kao da mu nešto šapuće, i despot ju je nežno uzeo u ruke i nešto joj govorio.
U jednom trenutku, ptičica je odletela, a već sledećeg trenutka Stefan Lazarević je pao sa konja. O ovoj lepoj legendi pisala je u svojoj knjizi “Beogradski spomenarnik – Ličnosti u beogradskim spomenicima“ književnica Neda Kovačević.
Posle pada despot Stefan je prenet u svoj šator u kome je i preminuo. Na mestu njegove smrti, njegov pratilac Đurađ Zubrović je podigao mermerni stub sa natpisom, koji se danas nalazi u porti seoske crkve u Markovačkim Crkvinama kod Mladenovca.
Izvor: Istorijski Zabavnik
