Чији је ово народ, стопе у снијегу небројено пута утискивале су питање и одлазиле за Крстом кроз мећаву. Тамо, ближе мору трагови се нису познавали али се свеједно питало исто и у мноштву кораком одговарало – Христов.
Пише: Александар Тутуш
Погледао сам недавно филм Човјек Божији о Св.Нектарију Егинском. На страну питања о филмској синтакси, преглумљавању већине глумаца који су као одреда поникли из неке балканске глумачке вечерње школе, не треба трошити ријечи ни о грчком енглеском, камери и мноштву других непоклапања. Филм је поред свега одличан. Филм је о светитељу и сваком ко гледа ово остварење, дјетету или одраслом, упућеном или неупућеном јасан је и разумљив лик Св. Нектарија, с лакоћом се препознаје његова непатворена доброта, смирење, невиност. То је први циљ филма, представити карактер Свеца. Тај захтјев пред којим су се нашли ствараоци филма је једнак као онај пред сликарем иконописцем да наслика Богородицу бестрасног лика. И испуњен је тај први циљ, али и други, који се испоставља пред сваког гледаоца као вриједносно, искуствено сврставање и поређење Свеца и његове личности са данашњим приликама и временом. На крају, свега стотињак и нешто година временске дистанце не удаљава прилике и искушења на која је наилазио Св. Нектарије (1846-1920) из домена блиског и схватљивог данашњем човјеку, хришћанину. Кроткост Светитеља, понизност и смирење – просто нема ријечи у језику које могу послужити да се назову све особине здружене у том Богоугоднику – не почива на високој теолошкој теорији ни на црквено-свјетовној моћи; она је исконска, она је комадић самог предања о Богочовјеку, она је савршена у својој неискварености почетка. Да ли нас је Св. Нектарије подсјетио на неког?
Прилике описане у филму, а поготово у детаљима који се тичу стања у црквеној јерархији, дају наслутити да је у Цркви одавно сјај само површан, да на жалост мјесто здравих духовних навика заузимају крајње земаљске склоности. Давне 402. Св.Јован Златоусти из прогонства је писао сестри Олимпијади у Цариград у једном од својих писама, да се епископи бирају по томе да ли одговарају Цару.
Право је чудо да се поред свих техничких мањкавости филма издвоји тако успјешно дочарана атмосфера у којој богатство карактера Св. Нектарија надомјешта глумачке и сценаријске недостатке.
Данас, иако у српском народу православну вјеру исповједа око 1% становништва, српски народ се и даље сматра хришћанским. Иако наш народ не пости, не иде у Цркву и не причешћује се, великој већини оних која је филм погледала или ће тек гледати, тема филма је јасна и цивилизацијски и духовно потпуно блиска. Ипак, ако упоредимо стварни живот и улогу Цркве (СПЦ) у њему, она је најблаже речено протурјечна и штетна. Црква је данас институнационализована неправда, Света Жртва на Крсту више служи као опомена непослушнима него као Симбол Једине Истине, незалазног Сунца Правде.
Да ли нас данашњи епископи више подсјећају на Св. Нектарија или на његове прогонитеље? Врло важна црта Божијег Човјека јесте да он поред кроткости и светости има натпросјечну интелигенцију и способност у рјешавању свакодневних проблема, како организационих тако међуљудских, педагошких, друштвених. Бојим се да то није типична слика данашњег монаха, а још мање епископа.
Каква је природа онда данашњег утјецаја Цркве у нашем друштву? Чиме Црква заслужује ту улогу, кредит? Да ли су овакви филмови као вјештачко дисање организму који се преобратио из свјетлости у таму? Како објаснити инструмент моћи који себи присваја и одмах затим злоупотребљава Црква, њен Патријарх и епископи?
Ми сви знамо како се Свети Цар Лазар опредјелио за Царство небеско. Прошле су револуције, олује просвјетитељства и напредњаштва, диктатуре и краљевства – данас пак у вријеме трансхуманизма и генетских креација, идеја Царства небеског још је жива, то не признају али увиђају сви ти покуњени и преварени љевичари и социјалисти – не само да је жива него је то једина преостала и одсудна Идеја за коју се може ухватити људски род. Али, Црква отежава и одгађа.
Ових дана у Србији и посљедњи назови национално освјештени интелектуалци, пристали су да се нађу у Вучићевој циркуској колони, заједно за брадатим женама, дугиним барјацима, краљевим рођацима по бабине линије рецитујући у десетерцу о земљи на којој се збио Лазарев избор. Лазарев избор је главни, први и основни појам српског философијског рјечника. За академике остао теоријски недокучив, а за рају што би за стан у некој од резиденција у Београду на води дала Србију до Токија – тек смарање.
Па хајде, кад смо већ небески народ да опростимо Бриселски споразум и Кумановски и позивни број и Газиводе, и учешће у влади лажне државе и све друге земаљске трице, све намјерне грешке издајничке администрације. Довољно је да један човјек направи Лазаров избор и да расрбљавање стане, да Косово опет буде наше. И њихово, колико је трава овцина и овца чобанова, и чобан Божији. А јесте, сви смо.
Порфирије, буди човјек, буди Човјек Божији и направи Лазаров избор и врати сједиште Српске Цркве у Пећ. Да си мудар политичар и да лукаво вучеш конце стигао си показати више пута. Печатно су звучале ријечи Твог сиједобрадог учитеља да се Темељни уговор са Владом Здравка Кривокапића неће потписати. Твоји поступци били су као маестрална партија шаха са Миловим апаратчицима Дританом, Јоковићем и осталом братијом. Влада је пала. Докажи да је блаженопочивши митрополит Амфилохије водио митрополију кривим путем, да ниси Вартоломејев насљедник у разградњи оног што је остало од православља у старој Европи, докажи да је Кривокапић био штетан за српско питање у Црној Гори…Врати се у Пећ и ријеши енигму. Њима тијело, нама душа, њима брда и долови, нама небо и Крстови под облацима, њима данас нама заувијек. Није све тако једноставно. Или јесте. Једноставно могу само људи Божији.
Ћути Патријарх. Ћути Цезар. Матеја још нису нашли. Бог да му је у помоћ. Кажу новине дао министар Израелу хард диск са 160 хиљада страна документације о злочинима над Јеврејима у НДХ. Боље њима него Ћулибрку, Музеју Геноцида и колеги им Корбу.
Чији смо заиста ми, питају се они што су кроз пахуље изговарали Његово име у Литијама – ових дана изиграни и преварени. Ако ме нетко у данашњици подсјећа на Човјека Божијег у мору ипреплетених тема, онда је то Човјек из Литија, Именом Његовим крштен, без партијске књижице и заставе, Христов и Лазарев. Човјек из Литија направио је избор преломивши неправду и људску самовољу преко кољена као суварак. Човјек из Литија је савремено чудо, Идеја Царства небеског која се у закључаној Европи издиже као истинска слобода. Човјек из Литија је вјерујући човјек. Он страда, неправда га не штеди, и кад на тренутак одахне спремају му се нове невоље. Св.Нектарије Егински страда од својих. Али сјеме његове молитве се умножава. Кад се најмање очекивало, поносно и храбро како и доликује светосавској епархији, Митрополија је у свом саопштењу дала скроман али јасан знак да стоји уз Човјека из Литија. Борба се наставља.Лазаревим избором.
