Poluatoritarni režimi to čine stidljivo, šaljući pomešane signale, jer takvi režimi najčešće nastaju u demokratskom okruženju i ne mogu sebi da dozvole da se razviju u puni autoritarni režim (postoje spoljna ekonomska i politička ograničenja). Istinski autoritarni režimi imaju taj luksuz da svoju propagandu mogu da dovedu do usijanja, te da se pozivaju na koga god žele od Džingis Kana do Hitlera.U suštini laž u demokratskim i laž u autoritarnim sistemima se opredeljuje putem dva faktora: koliko verzija tumačenja nekog događaja postoji u režimskim, mejnstrim medijima (štampanim, televizijskim) i kolika je režimska kontrola nad medijskim prostorom.
Prvi faktor
Laž je u savremenom svetu relativna kategorija jer istina zavisi od subjektivnog tumačenja nekog događaja. Uprkos tome što se ljudi mogu ne slagati o doživljaju nekog političkog fenomena, laž je suštinski važna za opstanak i funkcionisanje bilo kog autoritarnog sistema budući da se korumpirani i nedemokratski politički sistemi oslanjaju prevashodno na priče koje prodaju masama (spoljna pretnja – neprijatelj hoće da nas baci na kolena, neprijatelj nam zavidi, neprijatelj se sprema da nas napadne; peta kolona – ta i ta etnička grupa, ta i ta verska grupa, ta i ta ideološka grupa nas vekovima uništava iznutra). Ovi narativi imaju za cilj da obezbede lojalnost masa režimu i da ga mobilišu na obračun sa spoljnim ili unutrašnjim neprijateljem (zapravo opozicijom), dok istovremeno skreću pažnju sa niskog standarda života, korupcije vladajuće klase i nemogućnosti uticaja građana na političke procese u sopstvenoj državi.
Autoritarni režimi planski stvaraju osećaj tvrđave pod opsadom (spolja i iznutra), a svaki pojedinac koji protivreči tom narativu je svesni ili nesvesni izdajnik (svesni – član ili aktivista opozicione partije, novinar nerežimskog medija; nesvesni – pojedinac koji usvaja bilo koje alternativne narative koji se razlikuju od režimskog). Ako je autoritarni režim desničarski svi izdajnici su komunisti, ako je levičarski, svi izdajnici su fašisti. Autoritarni režimi uvek moraju da zauzimaju neki ekstremni narativ, autoritarizam se ne može graditi na centrizmu, to znači zvaničnu (kroz sudove) ili nezvaničnu (kroz medije) rehabilitaciju ili uzdizanje ekstremista iz istorije koji su poraženi ili prevaziđeni u nekom prethodnom periodu.
Poluatoritarni režimi to čine stidljivo, šaljući pomešane signale, jer takvi režimi najčešće nastaju u demokratskom okruženju i ne mogu sebi da dozvole da se razviju u puni autoritarni režim (postoje spoljna ekonomska i politička ograničenja). Istinski autoritarni režimi imaju taj luksuz da svoju propagandu mogu da dovedu do usijanja, te da se pozivaju na koga god žele od Džingis Kana do Hitlera.U suštini laž u demokratskim i laž u autoritarnim sistemima se opredeljuje putem dva faktora: koliko verzija tumačenja nekog događaja postoji u režimskim, mejnstrim medijima (štampanim, televizijskim) i kolika je režimska kontrola nad medijskim prostorom.
Prvi faktor
U demokratijama laž takođe postoji, ona nije svojstvena samo autoritarnim ili poluautoritarnim sistemima. Laž u demokratiji i laž u autoritarnom sistemu na početku se razlikuje po broju izvora. Ukoliko postoji laž vlasti, laž opozicije i laž tajkuna koji poseduju određene medije, onda obrazovani građanin može da izvuče objektivnost unutar nekog političkog fenomena koji se u svim tim medijskim izvorima opisuje putem komparacije i analize. U autoritarnim režimima postoji samo jedna laž – režimska, zvanična. Sve ostale verzije događaja su marginalizovane ili zabranjene. Internet je nemoguće kontrolisati kao izvor informacija, on se može samo isključiti, sve blokade i zabrane mogu se lako zaobići. Internet stoga u režimima svakog tipa – od demokratskih do autoritarnih, predstavlja švedski sto informacija od suludih do realnih. U zavisnosti od karaktera čoveka i njegovog nivoa obrazovanosti on se može ili snaći ili ne snaći u toj gustoj šumi.
Autoritarni režimi, svesni da ne mogu da kontrolišu internet, planski rasprostranjuju sopstvene teorije zavere kako bi dovele svoje građane u zabludu. Radi se o narativima koji su u toj meri drski, lažni i sumanuti da se ne mogu čak prikazivati na mejnstrim režimskim medijima. To su informacije za prorežimske gurmane, koji su u toj meri internalizovali režimsku propagandu da im ona više ne zadovoljava apetit za konfliktom sa spoljnim ili unutrašnjim neprijateljem, njima je potrebno još agresije, još mržnje, još konspirologije. Oni kao da instinktivno osećaju da režim od njih skriva punoću istine, čiji deo otkriva na televiziji ili u novinama.
Drugi faktor
Koji će medij biti glavni u rasprostranjivanju režimske propagande zavisi od standarda života građana. Najsiromašniji autoritarni režimi teže da ostvare monopol nad štampanim medijima, tamo se pojavljuje velika količina veoma jeftinih tabloidnih listova namenjenim masama. Autoritarni režimi sa nešto višim standardom života usredsređuju se na propagandu putem televizije. To znači da svi kanali sa nacionalnom frekvencijom moraju prikazivati unifikovanu tačku gledišta i držati se jedne verzije istine, to jest laži. Raspon kontrole nad svim medijima zavisi od stepena represije kojem uvek pribegavaju autoritarni režimi. Represije mogu biti precizne (protiv novinara, partijskih aktivista, demonstranata) ili masovne (protiv čitavih segmenata društva, na primer srednje klase, određene nacionalne ili verske grupe). Intenzivnost represija zavisi od nivoa političke stabilnosti autoritarnog režima – što je režim stabilniji represija je manje, što je nestabilniji represija je, logično, više. Autoritarni režimi su često dugovečni, ponekad i višedecenijski, što znači da represije mogu ići u talasima, jer politička stabilnost oscilira. U prvom talasu mogu se zabraniti opozicione televizijske stanice, u sledećem opozicioni novinski listovi, u trećem opozicione političke partije, u četvrtom već mogu biti započete masovne represije protiv protestno nastrojenih delova društva (što se određuje sociološkim analizama).
Kriza laži
Svaki autoritarni režim kat-tad dolazi u stanje krize. Ta se kriza, opet, može desiti više puta, ne samo jednom. Autoritarni režimi mogu preživeti neke krize i nastaviti da funkcionišu. Demokratski sistemi se suočavaju sa problemima, neki od kojih se ne rešavaju godinama ili duže. Ti problemi vode i demonstracijama i smenama vlasti, i u tome nema ničeg spornog. Demokratija je i zamišljena tako da građanin može da smeni vlast, a da politički sistem nastavi dalje. Autoritarni režimi nemaju probleme, oni imaju krize, jer je režim nesmenjiv. Ako dođe do smene režima, doći će i do demokratizacije političkog sistema (što se ne sme dozvoliti). Date krize mogu biti raznorodne – ekonomske, političke, vojne. Autoritarni režimi moraju neprestano da pobeđuju ili barem da stvaraju dovoljno ubedljiv utisak pobede kod svojih građana. Oni nikada, ali baš nikada, ne gube. Naravno, ne u realnosti, već u njihovom svetu propagande, svetu laži. Autoritarni režim ne može da prizna poraz nikada i nigde, čak i kada je on očigledan to ipak nije poraz već „proračunat korak unazad“, „privremena poteškoća“, „deo opšte strategije“… S vremenom vrh autoritarnog režima sam delimično počinje da veruje u sopstvenu propagandu, protok informacija ka vrhu se sužava i filtrira, te se stvara osećaj izdvojene realnosti ispunjen duhom nepobedivosti.
Bilo bi nepravedno i neistinito tvrditi da autoritarni režimi ne ostvaruju pobede ili dobre rezultate. Oni se najčešće i pojavljuju u doba haosa i anarhije, oni zavode red i stabilizuju situaciju. Stabilizacija donosi bezbednost i ekonomski razvoj. Međutim, autoritarni režimi ne izgrađuju institucije sistema, već pletu mreže ličnih odnosa unutar političke, vojno-bezbednosne i ekonomske elite. Za političkim kulisama, lažnim izborima, parlamentima koji jednoglasno usvajaju sudbonosne akte, krije se sistem međuljudskih odnosa koji uvek vodi ka vrhu piramide. Ono na čemu se ti odnosi baziraju jeste korupcija, zajednička krađa državnih resursa.
To su čelične spone kojih se nijedan akter ne može osloboditi, jer ako pokuša da izađe iz dila biće uhapšen i osuđen taman za tu korupciju u kojoj učestvuje (svi ostali učesnici neće biti pomenuti). Laž se takođe širi od dna ka vrhu i grafički bi predstavljala obrnuti trougao – najširi gore, vrh dole. Laž je najrazvijenija oko vođe, to je ono što se naziva kult ličnosti. Pošto niko ne može biti bolji, pametniji i važniji od vođe, laž oko njegovih neposrednih saradnika je nešto uža i tako do dna, do nivoa mesne zajednice na kome neki bednik preti autoritetom velikog vođe drugom jadniku koji se nalazi van sistema (otuda, recimo, bahatost nižih službenika na raznoraznim šalterima).
Finalna stadija laži
Za vreme krize režima u okviru te piramide ličnih odnosa počinje da kola strah – od zbacivanja režima i od unutrašnjih čistki (pošto vođa ne može da pogreši njegov bliski saradnik može biti žrtvovan u slučaju poraza). Što je taj strah veći, lojalnost u piramidi sve više opada. Tako se dešavaju dvorski prevrati, kada manje gazde prodaju velikog baju i stave na svoje lice masku demokrata. Zato se veliki baja u autoritarnom režimu najčešće oslanja na ljude koje poznaje i kojima veruje iz pređašnjeg života (pre nego što je postao faraon) i na strašljive nesposobnjakoviće, kojima je teško da organizuju i sprovedu izdaju.
To je dobro za vođu, ali je loše za državu, jer te šeprtlje dobijaju najviše političke funkcije, oni rukovode javnim preduzećima, pa čak i armijom. Pogubna povezanost laži, korupcije i nesposobnosti erodira uspehe autoritarnog režima na početnoj etapi – ekonomija stagnira, političko polje je očišćeno, a protesti zabranjeni, nezadovoljstvo raste. Iz tog trenda može se izaći samo spoljnim ili unutrašnjim konfliktom (rat sa drugim ili rat sa samim sobom). Rat sa drugim je riskantan jer može biti izgubljen, nije tako lako naći protivnika koga je moguće brzo i efikasno poraziti. Rat sa samim sobom je riskantan jer represije mogu izazvati povratnu spregu u vidu revolucije. Vojno-bezbednosni autoritarni režimi češće ratuju sa drugim, dok politički autoritarni režimi češće ratuju sa unutrašnjim neprijateljem.
Naposletku, svi autoritarni režimi imaju svoj kraj – smrt vođe, zbacivanje vođe usled politekonomske krize, vojni poraz i tome slično. Tada se otvaraju vrata piramide laži i obični građani mogu da vide njenu trulu i šuplju unutrašnjost – faraon je ipak bio mali čovek, ništa više od siledžije i manipulatora, ni nalik lažima koje su oko njega tako pažljivo konstruisane godinama, možda decenijama. Tada započinje mukotrpni proces dekonstrukcije laži, demitologizacije, koji je apsolutno najvažniji deo demokratske tranzicije. Ne srušiti sve idole prošlog režima i sve idole iz istorije na koje su se oni pozivali znači ostaviti mogućnost povratka nekog novog autoritarnog režima u budućnosti kada se demokratski sistem suoči sa problemima. Nije ključna nikakva lustracija i progon ljudi, ključno je dekonstruisati autoritarni narativ, matricu na koju se on poziva i na koju je očigledno pozitivno reagovalo i društvo (barem na početku režima). Zlo se ne iskorenjuje progonom ljudi, zlo se tako seje. Ostrakizacija idola autoritarizma iz panteona nacionalnih heroja je jedini put koji ne vodi nazad ka izgradnji nove piramide laži.
Aleksandar Đokić
