Пише: Лав Толстој
Превела: Олга Влатковић
3. фебруара 1898.
8) Једна од најраширенијих заблуда састоји се у томе што се људи сматрају добрима, злима, глупима, паметнима. Човек тече, и у њему постоје све могућности: био је глуп, постао паметан, био зао, постао добар и обрнуто. У томе је човекова величина и због тога човека не смеш осуђивати. Каквог човека? Осудио си га, а он је већ други. Не сме се ни рећи: не волим. Рекао си, а већ је другачије.
19. фебруара 1898.
1) То је добра тема за уметничко дело и врло важна и добра зато што уништава негативне осуде и претпоставља могућност свега доброг. Ђаволови сарадници, убеђени у присуство рђавог у човеку, постижу велике резултате: сујеверје, смртне казне, ратове. Божји сарадници постигли би веће резултате када би више веровали у могућност добра у људима. (…)
13) Како би било добро написати уметничко дело у којем би се јасно изразило протицање човека, то што је он, један исти, час злочинац, чак анђео, час мудрац, час идиот, час јуначина, час најбеспомоћније биће.
16) Постоји једна енглеска играчка peepshow (каледиоскоп): испод стакла се види час једно час друго. Ето тако треба приказати човека Хаџи-Мурата: мушкарца, фанатика, и т. сл.
17) Недавно сам осетио – не схватио већ осетио – да и све материјално, па и ја сам са својим телом, да је све то само моја представа, производ мога духа и да постоји само мој дух. Веома радосно осећање.
Лав Н. Толстој, ДНЕВНИЦИ II (стр. 105-109), Просвета – Рад, Београд 1969.
Извор: Сродство по избору
