Пише: Ласло Башковић
Превлачећи прстом по списку настрадалих, нашао сам име Горанке Р., моје другарице из уметничке школе, надајући се да то ипак није она, како се већ у таквим приликама чини из очајања.
Када сам тог првог новембра, на локалном радију, чуо штуру вест о несрећи на железничкој станици у мом граду, нисам помислио да ће то бити један од оних речитих датума о којима ћемо, вероватно још много година после догађаја, мозгати, присећајући се залудно свега што смо, у дотичном трену, радили, као и места на којима смо се тада, стицајем околности, нашли, баш као што, рецимо, сваког једанаестог септембра од 2001. године постављамо иста питања, нарочито ако смо у том часу, на пример, били у авиону који нас, уместо бомбе, носи из Америке кући. Гле, и ја сам летео, управо на поменутој релацији, десет година касније, иза сна зловољан због помисли да би се истоветна сцена са бомбицом вотке или вискија и жртвованим авионом, могла, у неком симболичном, терористичком или артистичком, или просто судбинском паралелизму, иронично и артифицијелно, борхесовски поновити.
Још када, у наредним сатима и данима, почнемо да разазнајемо, чисто не верујући, (не)сразмере конкретне несреће у граду у ком смо рођени, а међу именима настрадалих и тешко повређених станемо са зебњом тражити имена људи које смо познавали, па коначно, међу свим недодирљивима, нађемо и име некога кога смо засигурно знали, јер реч је, схватамо с језом, ипак о још увек малом граду из вашег детињства, када сте се сви, на известан начин, поздрављали. Тада пожелимо да смо странци који живот гледају кроз прљави прозор неког сабласно неухватљивог воза што се губи са свачијих очију.
Али у том моменту, када је радијски спикер огласио недоречену вест о паду надстрешнице које би се путници сетили тек кад би на лицу осетили ударе капи кише или снега, а у другим околностима не би је ни примећивали, знало се, дакле, тек да се конструкција из незнаних разлога стропоштала на главе људи који су под њом налазили неку врсту спаса, о којем се не размишља у пролазничкој хитњи, чак и ако је намерник наклоњен контемплацији или обичној вери (евентуално прошараној метафизичким тавнинама). Елем, у том часу седео сам на послу, у позоришту, и глумио да пишем. Можда сам, неки часак раније, и певао у себи, као и обично, од јутра понављајући још непостојећу арију из бескрајне, вагнеровске опере, тајанствене као изгубљено време особе која касни на последњи воз.
Нове вести сведочиле су да није било забуне: надстрешница станице срушила се као малаксала позоришна кулиса на гледаоце који су ту чекали почетак и крај неразумљиве представе. Убрзо није било сумње – распала конструкција поклопила је велики број људи који су се ту нашли, јер се ближило подне, време за путовање, а случајно сабрана група одједном је постала занемели хор из грчке трагедије који се суочава са сопственим усудом, силом неразумне божанске машине. И ускоро сам, превлачећи прстом по списку настрадалих, нашао име Горанке Р., моје другарице из уметничке школе, надајући се да то ипак није она, како се већ у таквим приликама чини из очајања.
Наравно да је била она, сетио сам се да смо провели скупа само једну годину, јер ју је строги отац исписао, хотећи да је сачува од (мислио је) распуштеног и разулареног друштва, деце, од које ће некa постати бербери или убице, као и познати уметници, како то већ у животу бива. Не знам у коју је школу била пребачена, никад је после нисам срео, без обзира на то што се Нови Сад још увек могао препешачити с краја на крај, као и сваки град, по античким узусима, идеалан за живот. И смрт.
Чуо сам богзна од кога да се није удавала, да се после мајчине смрти окренула цркви и оцу којег је неговала. На фотографији објављеној у неким новинама, уз тврдње њеног оца, Гога има исту фризуру као некад, у школи. Кратко ошишана плавушица. Чини се да бих је одмах препознао. Не бих да ова прича добије на патетици, али мислим да сам је последњи пут видео у позоришту. Гледали смо Кућу страве, комад немачког писца Франца Ксавера Креца, изведен у, тада популарном, хиперреалистичком маниру, сав у кратким сценским сликама раздвојеним мрачним паузама. Један тамна, безваздушна драма, најпре упоредива са апнејом. Речју, кратак опис вакуума.
У представи СНП-а из 1981. године играли су онда млади глумци (Станић, Плескоњић, Чупић, Томашевић, Фабри, Каменаровић)… Комад је био постављен у данашњем Новосадском позоришту и почињао је у дворишту што се преображавало у луна-парк, где су актери продавали шећерне луше, а за ситниш си исцртану и бодовану мету могао гађати стрелицом. (У благом нападу надреалистичког лудила, којим сам тада био опседнут, бацио сам једну наоштрену вртирепку на кров неке шупе само да бих испровоцирао глумца који је једва суздржао свој реални бес).
Затим се до наших места пролазило кроз минијатурну кућу страве. Пред нас су искакали смешни костури и лутке обешене наглавце, чули се шкрипа, шкргут и јецаји с невидљивих звучника. Док смо бауљали кроз мрак, Гогу је неко чупнуо за косу и помазио је по темену, што ми је, после задиханог вриска, признала шапатом, ја сам потомак Гога и Магога, цвркутао бих јој на увце, да се глумци већ нису распоредили по сцени, а ја каснио да у струју укључим њен важећи надимак.
О свему томе размишљао сам и када сам се, првог фебруара следеће године, нашао на мосту, с другим учесницима комеморативне шетње. И како је оригинални мост инжењера Жежеља, саздан од његове верзије пренапрегнутог бетона, одолевао бомбама године 1999. митски, готово бескрајно.
Пожурих да обиђем неку младу жену која је објашњавала нешто детету што ју је држало за руку. У тренутку док сам их мимоилазио, не гледајући ме, дете ме махинално, другом својом руком, ухвати за прст и држало ме је дуго, гледајући мајку, мислећи да сам му ја отац.
Тај се, међутим, гледајући све из заостале гужве, проби ускоро до мене и помало грубо извуче дечју шаку из моје.
Пустих људе да одмакну. Они су се, међутим, сумњичаво и нервозно окретали, још извесно време, чврсто држећи дете и вукући га, тако да оно није скоро полетело, а ја сасвим стао.
Извор: Политика Магазин
