Још раније је била повика од стране неких кругова у Србији и региону на књижевника и политичара Вука Драшковића, зато што упоређује Јевреје и Србе, као народе са сличном судбином. Мада и сада се јављају још неки са сличним ставовима попут Вукових. И то људи који нијесу припадници српскога народа. Шта спаја ова два народа? Може се рећи да је у центру свега религија без обзира, били они религиозни или не, да ли погрешно разумију религију или не. Јеврејима се око 70. године, догодила страшна трагедија од стране Римљана, рушење Соломоновог Храма, гдје је и Исус Христос проповиједао, приликом којег је изгинуо велики број припадника овога народа. Србима се догодила 1389. године Косовска битка. Јевреји су након рушења Храма били протјерани широм свијета. Трпјели су малтретирање и прогоне од стране римских и хришћанских владара, инквизиције, па све до Холокауста. Срби су након Косовске битке, неколико деценија од ње, пали под Отоманско царство и то је трајало вјековима. Патили су и једни и други, надали се брзом ослобођењу. Код Јевреја је настала узречица“ догодине у Јерусалиму“. Код неких Срба нашег времена слично се понавља по угледу на Јевреје: “догодине у Призрену“. И, заиста близу двије хиљаде године чекали су Јевреји свој повратак у пјесковиту земљу, коју сматрају обећаном од Бога још њиховом праоцу Авраму. Могли су богати Јевреји да нађу друго мјесто за своју државу, свој починак, али не, они су хтјели баш у Израел или Палестину.
Једна од заједничких тачки два народа управо представља Отоманско царство. Његово укидање представља уздизање обадва народа. Нажалост, трновита. Још у деветнестом вијеку јавља се ционистичка идеја о повратку Јевреја у Израел. То се тада чинила потпуно утопистичка и нереална идеја. А у слично вријеме јавља се данас често помињано Гарашаниново “Начертаније“. “Начертанијем“ се предвиђа велика српска држава на свим просторима коју Срби сматрају својим. Вјероватно је и тада када је донијета оваква одлука то сматрано абсурдним. Интересантно је да творац ционизма Теодор Херцл, потиче из данашње Србије, Земун.
Чак, неки сматрају да су ослободилачки ратови Срба од Турака утицали на ционистичку идеју. Падом Отоманске империје Срби напредују. Уједињују се у Краљевину СХС, после Југославију. Јевреји, након пада ове империје почињу интезивније да се досељавају у Израел, који је тада био под британским протекторатом. Балфуровом декларацијом добијају значајна права. Али, мало после тога јачају отровне идеје антисемитизма и србофобије у Европи и на Балкану. У Њемачкој се оснива Национал-социластичка партија, која за све свјетске и европске проблеме криве јеврејски утицај, и за свјетску кризу, културну декаденцију, разне пороке у друштву. У слично вријеме убијен је краљ Александар Карађорђевић од стране бугарског плаћеника, а иза свега сматра се да стоје незадовољни дијелови хрватскога народа, назване усташе. Окупацијом Југославије од стране нациста наступили су црни дани за Јевреје и Србе. За Јевреје у Европи још годинама раније. Слично као и за Јевреје и у НДХ су Срби оптуживани за ширење неморала, комунизма и итд. Уведени су као и у Њемачкој расни закони. За вријеме Другог свјетског рата претрпјели су стравичан геноцид. Јевреји широм Европе, а Срби на Балкану. Заједно су били у логору Јасеновац, још и са Ромима и другим антифашистима разних народности, па и Хрватима. Бацани су и јаме заједно. Испјевали су и заједничку пјесме налик молитви Богу да се у дан страшног суда не забораве њихове заједничке жртве, српске и јеврејске. Прође тај рат. Срби уђоше у комунистичку Југославију на челу са Титом, а Јевреји 14 Маја 1948. године коначно добијају државу. Двије хиљаде година дуг сан је коначно остварен, као и оно “догодине у Јерусалиму“, мада имају још пуно битака.
На простору бивше Југославије почетком деведесетих избија рат. Србима се враћају старе трауме. Злочине над својима узвраћају истом мјером, понекад и много јаче. Не желе да им се више икада понови Јасеновац. Јевреји су до тад у новооснованој држави имали велики број сукоба са Арапима и Палестинцима. Не желе ни они више икад да им се понове Аушвиц и Холокауст. Истраумиране баке господских манира и истетовираних руку из логора причају својим унуцима врло тешке доживљаје из Аушвица, као што нека херцеговачка, босанска, хрватска бака Српкиња прича са уздисајима и своја искуства. Ови уздисаји се не заборављају.
Уливају страх, стварају неки подсвјесни архетип језе. Углавном се сви надају и обећавају никад више жртве, али, никад више. Медији широм свијета брује о Србима као злочинцима. Дуго је требало, ако је уопште, да се та слика бар мало промијени. Дошао је и тај 7 Октобар 2023. године. Напад терористичке организације Хамас на журку гдје урбана израелска омладина ужива уз рејв музику, као и на локални кибуц. Велики број израелских жртава и много заробљених. Бенјамин Нетенјаху и остали званичници Израела обећавају жестоку одмазду. И јесу. Од првобитне сућути према Израелу, брзо се ствари мијењају. Иако су свјетски медији за разлику од деведесетих према Србима окренути Јеврејима, сад имају и други узнапредовани системи комуникације, попут друштвених мрежа и других интернет садржаја. Израел се данас после три мјесеца од овога напада налази на најнижој свјетској тачки симпатије од свог оснивања. Опет медијска хајка и ујдурма као и против Срба. Јер, и Јевреји понављају, још увијек, никад више Холокауст, и Аушвиц, као његов симбол. Док ово пишем ужасни сукоб још увелико траје у појасу Газе. Заиста, тужне слике мршаве дјеце, крвавих палестинских дјдевојчица са Мики Маусом на мајици, које плачу за својим мајкама и најближом породицом. Сузе се сливају саме низ лице. Исто је било кад сам гледао породице бошњачких жртава у Босни. А, и српских. Човјек не зна више кога прије и шта да жали. Као да је читав свијет полудио, као и међусобни односи људи, па и човјек сам у себи. Хоћемо ли стићи више у будућности да кажемо“никад више“, без обзира којој страни, било којој припадали. . .
Милош Лалатовић
