Културни канибализам као узорни темељ бразилског идентитета: Волите се, људождери!

„Слика увек претходи идеји“, пише историчар уметности Херберт Рид у уводу своје Историје модерног сликарства. Очигледна је чињеница, каже, да уметнички развој и развој свих видова људске свести претходе развоју митологије: „То је један од општих закона уметничког развоја. Грчки митови нису постојали све док грчки песници и уметници нису изумели облике за дефинисање и обраду тих митова.“

Слика „Абапору“ бразилске сликарке Тарсиле до Амарал (1886-1973), настала 1928. године, једна је слика таквог формата. Не само да је претходила, него је идеју директно инспирисала: идеју бразилске особености и самосвојности – уметничке, културне, па и сваке друге.

Иако малих димензија, свега 73×85 цм, ова слика, која је данас део сталне поставке Музеја латиноамеричке уметности у Буенос Ајресу, одиграла је, може се рећи, превратничку улогу.

Притом Тарсила до Амарал уопште није имала такве аспирације када ју је стварала; хтела је само да свог тадашњег супруга Освалда де Андрадеа (1890-1954), песника, драмског писца и једног од најосебујнијих и најутицајнијих бразилских интелектуалаца двадесетих година прошлог века, изненади рођенданским поклоном.

„Желела сам да направим слику која ће запрепастити Освалда, нешто стварно неуобичајено“, рећи ће касније. „Абапору је била монструозна фигура, мала глава, мршава мала рука подупрта лактом, те огромне дуге ноге, а поред њих кактус који је изгледао као сунце, као да је цвет и сунце у исто време.“

У романтизованим бразилским историјама уметности истиче се да је Освалд де Андраде, угледавши свој рођендански поклон био толико опчињен да је малтене истог тог тренутка у њему почело да клија семе новог уметничког покрета који ће се развити у оно што се назива антропофагијским стадијумом бразилског модернизма. Инспирисан сликом „Абапару“, Андраде ће написати „Канибалистички манифест“, један од најважнијих докумената бразилске уметности, чији ће домет и утицај превазићи уметничке оквире. То је био исказ вере у Бразил и аутентичност бразилске културе.

Културни канибализам

Андраде и Тарсила су двадесетих година живели на релацији Сао Пауло–Париз, дружили се са париским интелектуалним и уметничким светом, и били саставни део те сцене; Освалд де Андраде био је зато врло свестан колико је авангардни Париз двадесетих, а поготово надреалисти, фасциниран канибализмом. Врло добро је знао, такође, да су Тупи, староседеоци Бразила, практиковали ритуалну антропофагију, верујући да кроз тај чин преузимају снагу поједених.

Зато ће се он мотивом канибализма поиграти, искоривши га као упечатљиву метафору, која „удара у главу“. Идеју канибализовања других култура Андраде је уздигао на пиједестал, устврдивши како се највећа снага бразилске културе огледа у томе што је „канибализовала“ друге културе – појела их, сварила, и на тај начин створила нешто ново… Тај хибрид представља највећу снагу Бразила, бразилства, бразилске културе и уметности; нешто што није за презир и омаловажавање, већ напротив, нешто што треба да се слави као особеност и квалитет.

„Иако је људождерска метафора циркулисала и међу европским авангардистима, канибализам у Европи никад није сачињавао културни покрет, никад није дефинисао идеологију и никад није имао дубоке резонанце као у Бразилу“, оцењује бразилски песник Аугусто де Кампос, оснивач покрета „Конкретна поезија“. Само је у Бразилу антропофагија постала „кључни троп у дуговечном културном покрету“.

У тексту „Естетика отпора“ теоретичар филма Роберт Стам истиче како је канибалистичка метафора, како су је користили бразилски модернисти, имала негативан и позитиван пол. „Негативан пол користио је канибализам како би разоткрио експлоатациони социјални дарвинизам класног друштва. Али позитиван пол био је неупоредиво плоднији; радикализујући просветитељску валоризацију слободе староседелачких Амероиндијанаца, наглашавао је урођенички матријархат и комунализам као утопијски модел.“

Сам назив Тарсилине слике „Абапору“ је поетски спој две речи из језика бразилских староседелаца Тупи-Гуарани које значе „човек који једе људско месо“;  као илустрација „Канибалистичког манифеста“, слика „Абапору“ представљала је његов интегралан део.

Нулта тачка Бразила

Као привилеговано дете пребогатог власника плантажа кафе, Тарсила до Амарал већ је у Бразилу добијала најбоље учитеље – за клавир, скулптуру, цртање. После првог путовања у Европу са шеснаест година, похађала је католичку школу у Барселони, где је учила да слика религиозне портрете.

Када се вратила у Сао Пауло, удаје се, али убрзо напушта мужа. Како би побегла од свега, 1920. сели се у Париз на две године. Уписује се на еминентну „Academie Julien“ како би се у потпуности посветила уметничком усавршавању. Посећује музеје како би учила од старих мајстора. И живи Париз…

Ипак, осам година које су Тарсила и Андраде провели заједно – од 1922. до 1930. године, биће кључне како за њу, тако у великој мери и за њега. Она је са Андрадеом упознала боемски, интелектуални стил живота, али и Бразил изван ограда привилеговане „надкласе“, који јој до тада није био ни познат, а ни близак. Те године ће зато бити пресудне за стварање њене особене визуелне поетике.

Већ је прва фаза Тарсилиног рада, позната као „Pau-Brasil“ (дрво по коме је Бразил добио име), донела дело „A Negra“ (Црнкиња) које се сматра „нултом тачком“ бразилске уметности ослобођене европских диктата.

Ипак, оно што је и скоро сто година касније прва асоцијација и на Тарсилу и на Андрадеа је њихов „заједнички“ рад – „Канибалистички манифест“. Иако објављен далеке 1928. године, актуелност није изгубио до ових наших дана. Деколонизација и креирање сопственог гласа и израза изгледа као вечна тема.

Суштинска новина и оригиналност коју је „Канибалистички манифест“ донео јесте слављење хибридности бразилске културе. Расположење да се стане „на црту“ европској постколонијалној културној доминацији почело је да се шири и требало му је наћи одговарајући израз, тако да је овај манифест, иако написан метафоричким језиком пуним духовитих поетских афоризама, постао теоријско језгро покрета који се није мирио са бразилском културном зависношћу. „У срцу сваке утопије није само сан него и протест“, истицао је Андраде.

Сан о утопији

„Канибалистички манифест“ садржи бројне теоријске референце, од Марксове револуционарне поставке, Фројдових психоаналитичких сазнања о људској подсвести, преко надреалистичког концепта ослобађања примитивног елемента у човеку и Русоове и Монтењове тезе о дивљаку до идеја техничког варварства Хермана Кејзерлинга… Сви ови утицаји у Манифесту нашли су се заједно „под кишобраном“ једног концепта без преседана, укорењеном у историји бразилске цивилизације – концепта културне антропофагије.

Наиме, Андраде је у „Канибалистичком манифесту“ потцртао контрадикцију између две културе које чине основу бразилске културе – урођеничке (индијанске и афричке) и латинске (европске). То више није процес хармоничне и спонтане асимилације између два пола, већ се „примитивизам“ сада појављује као знак критичког варења другог, модерног и цивилизованог: „Тупи или не-Тупи, питање је сад…“

„Индијанац није имао полицију, репресију, нервне поремећаје, стид од голотиње, класну борбу, ропство“, пише Андраде приказујући „примитивну“, урођеничку културу као ону која нуди много прикладнији модел друштва од европске; као модел утемељен на пуном уживању слободног времена.

Андраде није предлагао пуко опонирање модерној индустријској цивилизацији, већ је сматрао да су нека њена достигнућа омогућила постојање и примитивних форми егзистенције. Са друге стране, само антропофагијско мишљење је способно да разликује позитивне елементе ове цивилизације, сматрао је Андраде промовишући  „Караиба револуцију“ и њеног „технологизованог варварског“ човека.

Несистематичан карактер и телеграфски стил који је Андраде користио у обликовању својих „канибалистичких“ идеја имали су за последицу и различите перцепције његовог „Манифеста“. Но, и све то је на неки начин у складу са Андрадеовом аверзијом према логички линеарном дискурсу наслеђеном од европских колонизатора. Његова уметничка трајекторија сугерише да има кохерентности у лудилу канибализма и смисла у његовом бесмислу.

Ками, Тропикалисти, Суба

Занимљиво је споменути и неколико каснијих карактеристичних референци на „Канибалистички манифест“.

У постхумно објављеним списима са путовања кроз Јужну Америку из друге половине четрдесетих, Албер Ками у забелешкама од 3. и 4. августа 1949. године спомиње свој сусрет са Освалдом де Андрадеом:

„Вечера с Освалдом де Андрадеом, изванредним ликoм. Његово гледиште је да је Бразил насељен примитивним људима и да је тако најбоље. (…) Износи ми своју теорију: антропофагија као светоназор. Суочен с неуспехом Декарта и науке, повратак на примитивну оплодњу: матријархат и антропофагију. Будући да је први бискуп који је стигао у Бразил поједен, Андраде датира свој преглед на годину гутања бискупа Сардина.“

„Тропикалистички покрет“ (Tropicalia), еклектичан музичко-уметнички покрет с краја шездесетих својом вишеструком „јеретичношћу“ уздрмао je бразилску културну сцену. Тропикалисти су се позивали на идеје и поставке „Канибалистичког манифеста“, а у својој програмској песми „Geleia geral“ са њиховог култног албума „Ou Panis et Circenis“ (1968), Андрадеа и директно цитирају: „Радост је тест“ (A alegria e a prova dos nove). О томе пише и Кајтано Велозо у својој књизи „Тропска истина“ (Verdade Tropical, 2002).

Новосадски композитор и продуцент Милан Суботић Суба (1961-1999) интуитивно је делао у духу идеја „Канибалистичког манифеста“ још када је осамдесетих, под псеудонимом Rex Illusivi – Краљ илузија – уносио нови дух на тадашњу југословенску сцену. Суба је суптилно повезивао и узглобљавао  различите културе и технолошке светове, као да је то најприроднија ствар.

Он је у Бразил стигао у марту 1990, са стипендијом на три месеца, да проучава афро-бразилске ритмове. Остаће у Бразилу и после тога и сарађиваће са бројним музичарима различитих генерација и светоназора.

Пре своје преране смрти, Суба је створио бар два ремек-дела – свој соло албум „Sao Paulo Confessions“ (1999) и албум „Tanto Tempo“ (2000) који је снимио са Бебел Жилберто.

Шеста песма са његовог соло албума насловљена „Antropófagos“  директна је посвета „Канибалистичком манифесту“ и његовим идејама.

Идеја бразилства

„Хоћу да будем сликар своје земље“, говорила је Тарсила до Амарал. Њен експресиван уметнички израз и екстравагантан животни стил доста дуго нису наилазили на широко прихватање у Бразилу – била је жена, уз то прелепа, преталентована, пребогата и превише модерна за мачо стандарде бразилског друштва.

Али, педесет година после њене смрти, место Тарсиле до Амарал у пантеону бразилске уметности неупитно је. Сматра се да нема пандана и да ниједан други сликар није идеју „бразилства“ у модерном стилу изразио моћније и упечатљивије од ње.

После омажа који јој је 2018. приређен у Музеју модерне уметности (МОМА) у Њујорку, где је изложено стотинак њених дела, Тарсила као таква бива препозната и у „широком свету“. А „Абапору“ остаје њено најeмблематичније дело.