Kulturni kanibalizam kao uzorni temelj brazilskog identiteta: Volite se, ljudožderi!

„Slika uvek prethodi ideji“, piše istoričar umetnosti Herbert Rid u uvodu svoje Istorije modernog slikarstva. Očigledna je činjenica, kaže, da umetnički razvoj i razvoj svih vidova ljudske svesti prethode razvoju mitologije: „To je jedan od opštih zakona umetničkog razvoja. Grčki mitovi nisu postojali sve dok grčki pesnici i umetnici nisu izumeli oblike za definisanje i obradu tih mitova.“

Slika „Abaporu“ brazilske slikarke Tarsile do Amaral (1886-1973), nastala 1928. godine, jedna je slika takvog formata. Ne samo da je prethodila, nego je ideju direktno inspirisala: ideju brazilske osobenosti i samosvojnosti – umetničke, kulturne, pa i svake druge.

Iako malih dimenzija, svega 73×85 cm, ova slika, koja je danas deo stalne postavke Muzeja latinoameričke umetnosti u Buenos Ajresu, odigrala je, može se reći, prevratničku ulogu.

Pritom Tarsila do Amaral uopšte nije imala takve aspiracije kada ju je stvarala; htela je samo da svog tadašnjeg supruga Osvalda de Andradea (1890-1954), pesnika, dramskog pisca i jednog od najosebujnijih i najuticajnijih brazilskih intelektualaca dvadesetih godina prošlog veka, iznenadi rođendanskim poklonom.

„Želela sam da napravim sliku koja će zaprepastiti Osvalda, nešto stvarno neuobičajeno“, reći će kasnije. „Abaporu je bila monstruozna figura, mala glava, mršava mala ruka poduprta laktom, te ogromne duge noge, a pored njih kaktus koji je izgledao kao sunce, kao da je cvet i sunce u isto vreme.“

U romantizovanim brazilskim istorijama umetnosti ističe se da je Osvald de Andrade, ugledavši svoj rođendanski poklon bio toliko opčinjen da je maltene istog tog trenutka u njemu počelo da klija seme novog umetničkog pokreta koji će se razviti u ono što se naziva antropofagijskim stadijumom brazilskog modernizma. Inspirisan slikom „Abaparu“, Andrade će napisati „Kanibalistički manifest“, jedan od najvažnijih dokumenata brazilske umetnosti, čiji će domet i uticaj prevazići umetničke okvire. To je bio iskaz vere u Brazil i autentičnost brazilske kulture.

Kulturni kanibalizam

Andrade i Tarsila su dvadesetih godina živeli na relaciji Sao Paulo–Pariz, družili se sa pariskim intelektualnim i umetničkim svetom, i bili sastavni deo te scene; Osvald de Andrade bio je zato vrlo svestan koliko je avangardni Pariz dvadesetih, a pogotovo nadrealisti, fasciniran kanibalizmom. Vrlo dobro je znao, takođe, da su Tupi, starosedeoci Brazila, praktikovali ritualnu antropofagiju, verujući da kroz taj čin preuzimaju snagu pojedenih.

Zato će se on motivom kanibalizma poigrati, iskorivši ga kao upečatljivu metaforu, koja „udara u glavu“. Ideju kanibalizovanja drugih kultura Andrade je uzdigao na pijedestal, ustvrdivši kako se najveća snaga brazilske kulture ogleda u tome što je „kanibalizovala“ druge kulture – pojela ih, svarila, i na taj način stvorila nešto novo… Taj hibrid predstavlja najveću snagu Brazila, brazilstva, brazilske kulture i umetnosti; nešto što nije za prezir i omalovažavanje, već naprotiv, nešto što treba da se slavi kao osobenost i kvalitet.

„Iako je ljudožderska metafora cirkulisala i među evropskim avangardistima, kanibalizam u Evropi nikad nije sačinjavao kulturni pokret, nikad nije definisao ideologiju i nikad nije imao duboke rezonance kao u Brazilu“, ocenjuje brazilski pesnik Augusto de Kampos, osnivač pokreta „Konkretna poezija“. Samo je u Brazilu antropofagija postala „ključni trop u dugovečnom kulturnom pokretu“.

U tekstu „Estetika otpora“ teoretičar filma Robert Stam ističe kako je kanibalistička metafora, kako su je koristili brazilski modernisti, imala negativan i pozitivan pol. „Negativan pol koristio je kanibalizam kako bi razotkrio eksploatacioni socijalni darvinizam klasnog društva. Ali pozitivan pol bio je neuporedivo plodniji; radikalizujući prosvetiteljsku valorizaciju slobode starosedelačkih Ameroindijanaca, naglašavao je urođenički matrijarhat i komunalizam kao utopijski model.“

Sam naziv Tarsiline slike „Abaporu“ je poetski spoj dve reči iz jezika brazilskih starosedelaca Tupi-Guarani koje znače „čovek koji jede ljudsko meso“;  kao ilustracija „Kanibalističkog manifesta“, slika „Abaporu“ predstavljala je njegov integralan deo.

Nulta tačka Brazila

Kao privilegovano dete prebogatog vlasnika plantaža kafe, Tarsila do Amaral već je u Brazilu dobijala najbolje učitelje – za klavir, skulpturu, crtanje. Posle prvog putovanja u Evropu sa šesnaest godina, pohađala je katoličku školu u Barseloni, gde je učila da slika religiozne portrete.

Kada se vratila u Sao Paulo, udaje se, ali ubrzo napušta muža. Kako bi pobegla od svega, 1920. seli se u Pariz na dve godine. Upisuje se na eminentnu „Academie Julien“ kako bi se u potpunosti posvetila umetničkom usavršavanju. Posećuje muzeje kako bi učila od starih majstora. I živi Pariz…

Ipak, osam godina koje su Tarsila i Andrade proveli zajedno – od 1922. do 1930. godine, biće ključne kako za nju, tako u velikoj meri i za njega. Ona je sa Andradeom upoznala boemski, intelektualni stil života, ali i Brazil izvan ograda privilegovane „nadklase“, koji joj do tada nije bio ni poznat, a ni blizak. Te godine će zato biti presudne za stvaranje njene osobene vizuelne poetike.

Već je prva faza Tarsilinog rada, poznata kao „Pau-Brasil“ (drvo po kome je Brazil dobio ime), donela delo „A Negra“ (Crnkinja) koje se smatra „nultom tačkom“ brazilske umetnosti oslobođene evropskih diktata.

Ipak, ono što je i skoro sto godina kasnije prva asocijacija i na Tarsilu i na Andradea je njihov „zajednički“ rad – „Kanibalistički manifest“. Iako objavljen daleke 1928. godine, aktuelnost nije izgubio do ovih naših dana. Dekolonizacija i kreiranje sopstvenog glasa i izraza izgleda kao večna tema.

Suštinska novina i originalnost koju je „Kanibalistički manifest“ doneo jeste slavljenje hibridnosti brazilske kulture. Raspoloženje da se stane „na crtu“ evropskoj postkolonijalnoj kulturnoj dominaciji počelo je da se širi i trebalo mu je naći odgovarajući izraz, tako da je ovaj manifest, iako napisan metaforičkim jezikom punim duhovitih poetskih aforizama, postao teorijsko jezgro pokreta koji se nije mirio sa brazilskom kulturnom zavisnošću. „U srcu svake utopije nije samo san nego i protest“, isticao je Andrade.

San o utopiji

„Kanibalistički manifest“ sadrži brojne teorijske reference, od Marksove revolucionarne postavke, Frojdovih psihoanalitičkih saznanja o ljudskoj podsvesti, preko nadrealističkog koncepta oslobađanja primitivnog elementa u čoveku i Rusoove i Montenjove teze o divljaku do ideja tehničkog varvarstva Hermana Kejzerlinga… Svi ovi uticaji u Manifestu našli su se zajedno „pod kišobranom“ jednog koncepta bez presedana, ukorenjenom u istoriji brazilske civilizacije – koncepta kulturne antropofagije.

Naime, Andrade je u „Kanibalističkom manifestu“ potcrtao kontradikciju između dve kulture koje čine osnovu brazilske kulture – urođeničke (indijanske i afričke) i latinske (evropske). To više nije proces harmonične i spontane asimilacije između dva pola, već se „primitivizam“ sada pojavljuje kao znak kritičkog varenja drugog, modernog i civilizovanog: „Tupi ili ne-Tupi, pitanje je sad…“

„Indijanac nije imao policiju, represiju, nervne poremećaje, stid od golotinje, klasnu borbu, ropstvo“, piše Andrade prikazujući „primitivnu“, urođeničku kulturu kao onu koja nudi mnogo prikladniji model društva od evropske; kao model utemeljen na punom uživanju slobodnog vremena.

Andrade nije predlagao puko oponiranje modernoj industrijskoj civilizaciji, već je smatrao da su neka njena dostignuća omogućila postojanje i primitivnih formi egzistencije. Sa druge strane, samo antropofagijsko mišljenje je sposobno da razlikuje pozitivne elemente ove civilizacije, smatrao je Andrade promovišući  „Karaiba revoluciju“ i njenog „tehnologizovanog varvarskog“ čoveka.

Nesistematičan karakter i telegrafski stil koji je Andrade koristio u oblikovanju svojih „kanibalističkih“ ideja imali su za posledicu i različite percepcije njegovog „Manifesta“. No, i sve to je na neki način u skladu sa Andradeovom averzijom prema logički linearnom diskursu nasleđenom od evropskih kolonizatora. Njegova umetnička trajektorija sugeriše da ima koherentnosti u ludilu kanibalizma i smisla u njegovom besmislu.

Kami, Tropikalisti, Suba

Zanimljivo je spomenuti i nekoliko kasnijih karakterističnih referenci na „Kanibalistički manifest“.

U posthumno objavljenim spisima sa putovanja kroz Južnu Ameriku iz druge polovine četrdesetih, Alber Kami u zabeleškama od 3. i 4. avgusta 1949. godine spominje svoj susret sa Osvaldom de Andradeom:

„Večera s Osvaldom de Andradeom, izvanrednim likom. Njegovo gledište je da je Brazil naseljen primitivnim ljudima i da je tako najbolje. (…) Iznosi mi svoju teoriju: antropofagija kao svetonazor. Suočen s neuspehom Dekarta i nauke, povratak na primitivnu oplodnju: matrijarhat i antropofagiju. Budući da je prvi biskup koji je stigao u Brazil pojeden, Andrade datira svoj pregled na godinu gutanja biskupa Sardina.“

„Tropikalistički pokret“ (Tropicalia), eklektičan muzičko-umetnički pokret s kraja šezdesetih svojom višestrukom „jeretičnošću“ uzdrmao je brazilsku kulturnu scenu. Tropikalisti su se pozivali na ideje i postavke „Kanibalističkog manifesta“, a u svojoj programskoj pesmi „Geleia geral“ sa njihovog kultnog albuma „Ou Panis et Circenis“ (1968), Andradea i direktno citiraju: „Radost je test“ (A alegria e a prova dos nove). O tome piše i Kajtano Velozo u svojoj knjizi „Tropska istina“ (Verdade Tropical, 2002).

Novosadski kompozitor i producent Milan Subotić Suba (1961-1999) intuitivno je delao u duhu ideja „Kanibalističkog manifesta“ još kada je osamdesetih, pod pseudonimom Rex Illusivi – Kralj iluzija – unosio novi duh na tadašnju jugoslovensku scenu. Suba je suptilno povezivao i uzglobljavao  različite kulture i tehnološke svetove, kao da je to najprirodnija stvar.

On je u Brazil stigao u martu 1990, sa stipendijom na tri meseca, da proučava afro-brazilske ritmove. Ostaće u Brazilu i posle toga i sarađivaće sa brojnim muzičarima različitih generacija i svetonazora.

Pre svoje prerane smrti, Suba je stvorio bar dva remek-dela – svoj solo album „Sao Paulo Confessions“ (1999) i album „Tanto Tempo“ (2000) koji je snimio sa Bebel Žilberto.

Šesta pesma sa njegovog solo albuma naslovljena „Antropófagos“  direktna je posveta „Kanibalističkom manifestu“ i njegovim idejama.

Ideja brazilstva

„Hoću da budem slikar svoje zemlje“, govorila je Tarsila do Amaral. Njen ekspresivan umetnički izraz i ekstravagantan životni stil dosta dugo nisu nailazili na široko prihvatanje u Brazilu – bila je žena, uz to prelepa, pretalentovana, prebogata i previše moderna za mačo standarde brazilskog društva.

Ali, pedeset godina posle njene smrti, mesto Tarsile do Amaral u panteonu brazilske umetnosti neupitno je. Smatra se da nema pandana i da nijedan drugi slikar nije ideju „brazilstva“ u modernom stilu izrazio moćnije i upečatljivije od nje.

Posle omaža koji joj je 2018. priređen u Muzeju moderne umetnosti (MOMA) u Njujorku, gde je izloženo stotinak njenih dela, Tarsila kao takva biva prepoznata i u „širokom svetu“. A „Abaporu“ ostaje njeno najemblematičnije delo.