Sva tri ključna aktera u ukrajinskom ratu (Zapad, Ukrajina i Rusija) smatraju da su suočeni sa egzistencijalnom pretnjom, što znači da svako od njih veruje da će se u slučaju poraza suočiti sa užasnim posledicama U ovom radu se razmatra verovatna trajektorija kojom će se rat u Ukrajini kretati u svom nastavku obradiću dva glavna pitanja.
Prvo, da li je moguć smislen mirovni sporazum? Moj odgovor je ne. Sada smo u ratu u kojem obe strane – Ukrajina i Zapad s jedne, a Rusija s druge – tretiraju jedna drugu kao egzistencijalnu pretnju koja mora biti poražena. Imajući u vidu maksimalističke ciljeve svih, gotovo je nemoguće dokopati se funkcionalnog mirovnog sporazuma. Štaviše, ove dve strane imaju nepomirljiva neslaganja povodom teritorije i odnosa Ukrajine sa Zapadom. Najbolji mogući ishod je zamrznuti konflikt koji bi lako mogao da se vrati u stadijum otvorenog rata. Najgori mogući ishod je nuklearni rat, koji je malo verovatan… ali se ne može potpuno isključiti.
Drugo, koja strana ima veće šanse za pobedu u ratu? Rusija će na kraju pobediti u ratu, iako neće odlučujuće poraziti Ukrajinu. Drugim rečima, neće osvojiti čitavu Ukrajinu, što je neophodno za ostvarenje tri cilja Moskve: svrgavanje režima, demilitarizaciju države i presecanje bezbednosnih veza Kijeva sa Zapadom. Ali će ipak na kraju anektirati ogromne delove ukrajinske teritorije, istovremeno pretvarajući Ukrajinu u disfunkcionalnu razvalinu od države. Drugim rečima, Rusija će izvojevati jednu ružnu pobedu. Pre nego što se direktno posvetim ovim pitanjima, valja istaći tri preliminarne napomene. Za početak, ja ovde pokušavam da predvidim budućnost, što nije lako imajući u vidu da živimo u svetu punom neizvesnosti. Stoga ne tvrdim da posedujem Istinu, štaviše neke od mojih tvrdnji možda će se pokazati kao pogrešne. Osim toga, ne govorim šta bih voleo da se dogodi. Ne navijam za jednu ili drugu stranu. Prosto vam saopštavam šta mislim da će se dešavati kako se rat bude dalje odvijao. Konačno, ne opravdavam rusko ponašanje, niti poteze bilo koje od zemalja uključenih u sukob. Samo ih objašnjavam. A sada, da pređemo na stvar.
Pretnje po Rusiju
Kako bi se razumelo kuda ukrajinski rat ide, neophodno je najpre razmotriti sadašnju situaciju. Važno je razumeti kako tri ključna aktera – Rusija, Ukrajina i Zapad – razmišljaju o svojoj ugroženosti i kako smišljaju svoje ciljeve. Međutim, kada govorimo o „Zapadu”, zapravo pre svega govorimo o SAD, pošto u pogledu Ukrajine evropski saveznici dobijaju svoja marševska naređenja od Vašingtona. Takođe je od esencijalnog značaja razumeti trenutnu situaciju na frontu. Da počnem sa pretnjama po Rusiju i njenim ciljevima. Od aprila 2008. godine je jasno da su svi ruski lideri saglasni u tome da su nastojanja Zapada da se Ukrajina uvede u NATO i pretvori u ispostavu Zapada na ruskim granicama jednaki egzistencijalnoj pretnji. Predsednik Putin i njegov tim iznova su ovo ponavljali u mesecima pred rusku invaziju kada im je postalo jasno da je Ukrajina već skoro de fakto članica NATO pakta . Od kako je rat počeo 24. februara 2022. godine, Zapad je toj egzistencijalnoj pretnji dodao još jedan sloj, usvajajući novi set ciljeva koje ruski lideri ne mogu a da ne posmatraju kao ekstremno ugrožavajuće. Više o Zapadnim ciljevima reći ću u nastavku, ali dovoljno je ovde spomenuti da je Zapad odlučan u nameri da porazi Rusiju i da je izbaci iz redova velikih sila, ako ne i da izazove smenu režima ili čak i raspad Rusije isto onako kako se to desilo Sovjetskom Savezu 1991. godine.
U velikom obraćanju Putin je prošlog februara (2023) istakao je da je Zapad smrtonosna pretnja za Rusiju. „U godinama koje su usledile nakon raspada Sovjetskog Saveza”, govorio je, „Zapad nikada nije prestao da pokušava da zapali postsovjetske zemlje i – što je najvažnije – da dokrajči Rusiju kao najveći preživeli komad naših istorijskih zemalja. Podsticali su međunarodne teroriste da nas napadaju, provocirali sukobe duž naših granica, ignorisali naše interese i pokušavali da nas potisnu i suzbiju našu ekonomiju”.
Potom je istakao da „Zapadne elite ne kriju svoje ciljeve, koji su”, citiram, „strateški poraz Rusije. Šta to znači za nas? To znači da nameravaju da nas dokusure jednom za svagda”. Putin je potom izjavio: „Ovo predstavlja egzistencijalnu pretnju za našu zemlju”. Ruski lideri takođe vide režim u Kijevu kao pretnju Rusiji, ne samo zbog njegovog tesnog savezništva sa Zapadom, već i zato što on predstavlja izdanak fašističkih ukrajinskih snaga koje su se borile zajedno sa nacističkom Nemačkom protiv Sovjetskog Saveza tokom Drugog svetskog rata .
Ciljevi Rusije
Rusija mora da pobedi u ovom ratu, pošto smatra da se suočava sa pretnjom po svoj opstanak. Ali kako pobeda izgleda? Idealni ishod pre nego što je rat počeo februara 2022. godine bio je da se Ukrajina pretvori u neutralnu državu i da se reši građanski rat u Donbasu – u kojem su se borili ukrajinska vlada i etnički Rusi i ruskojezični stanovnici koji su želeli veću autonomiju ili nezavisnost tog regiona. Izgleda da su ti ciljevi još uvek bili realistični tokom prvih mesec dana rata, pa su predstavljali osnovu pregovora u Istanbulu između Kijeva i Moskve marta 2022. godine.
Da su Rusi tada postigli te ciljeve, aktuelni rat bi ili bio sprečen ili bi se brzo završio. Ali rešenje koje ispunjava ruske ciljeve više nije na stolu. Ukrajina i NATO biće tesno udruženi u doglednoj budućnosti i niko od njih nije spreman da prihvati ukrajinsku neutralnost. Štaviše, režim u Kijevu je anatema za ruske lidere, koji bi hteli da on nestane. Oni ne samo da govore o „denacifikaciji” Ukrajine, nego i o njenoj „demilitarizaciji” – što su dva cilja koja pretpostavljaju okupaciju čitave Ukrajine, primoravanje njenih oružanih snaga na predaju i instalaciju prijateljskog režima u Kijevu. Tako odlučujuća pobeda se verovatno neće dogoditi iz niza razloga. Ruska vojska nije dovoljno velika za takav zadatak, koji bi verovatno zahtevao dva miliona vojnika
Štaviše, postojeća ruska vojska se muči da zauzme i čitav Donbas. Osim toga, Zapad bi učinio mnogo toga da spreči Rusiju da pregazi čitavu Ukrajinu. Konačno, Rusi bi okupirali ogromne teritorije koje su nastanjene etničkim Ukrajincima koji preziru Ruse i koji bi se žestoko suprotstavljali okupaciji. Pokušaj da se zauzme čitava Ukrajine i natera na poslušnost Moskvi zasigurno bi se završio katastrofom.
Na stranu retorika o denacifikaciji i demilitarizaciji Ukrajine, konkretni ruski ciljevi podrazumevaju osvajanje i aneksiju ogromnog dela ukrajinske teritorije, uz simultano pretvaranje Ukrajine u disfunkcionalnu krhotinu od države. U takvom stanju, sposobnost Ukrajine da ratuje protiv Rusije bila bi drastično umanjena, a teško i da bi mogla da se kvalifikuje za članstvo u EU ili NATO. Pored toga, slomljena Ukrajina bila bi naročito podložna ruskom mešanju u njenu unutrašnju politiku.
Ukratko, Ukrajina ne bi bila zapadni bastion na ruskim granicama. Kako bi ta disfunkcionalna krhotina od države izgledala? Moskva je zvanično anektirala Krim i četiri druge ukrajinske oblasti – Donjeck, Herson, Lugansk i Zaporožje – koji zajedno predstavljaju oko 23 odsto ukupne ukrajinske teritorije pre nego što je kriza izbila u februaru 2014. godine. Ruski lideri su istakli da nemaju nameru da predaju tu teritoriju, pri čemu neke njene delove Rusija još uvek ni ne kontroliše. U stvari, postoje razlozi da se veruje da će Rusija anektirati još teritorije Ukrajine ako bude imala vojnih kapaciteta da to učini po prihvatljivoj ceni. Teško je, međutim, reći koliko će još ukrajinske teritorije Moskva nastojati da anektira, što ni sam Putin ne krije.
Rusko razmišljanje verovatno će biti pod uticajem tri kalkulacije. Moskva ima jak podsticaj da osvoji i permanentno anektira ukrajinsku teritoriju koja je težišno naseljena etničkim Rusima i ruskojezičnim stanovništvom. Želeće da ih zaštiti od ukrajinske vlade – koja je postala neprijatelj svega ruskog – i postara se da nigde unutar Ukrajine ne bude građanskog rata nalik na onaj koji se vodio u Donbasu od februara 2014. do februara 2022. godine.
Istovremeno, Rusija će želeti da izbegne zadržavanje na teritorijama naseljenim neprijateljski nastrojenim etničkim Ukrajincima, što nameće značajna ograničenja daljoj ruskoj ekspanziji. Konačno, pretvaranje Ukrajine u disfunkcionalnu krhotinu od države zahtevaće da Moskva otkine ogromne delove ukrajinske teritorije kako bi mogla da nanese značajnu štetu njenoj ekonomiji. Kontrola čitave ukrajinske crnomorske obale, na primer, dala bi Moskvi jaku ekonomsku polugu uticaja na Kijev.
Ove tri računice nameću zaključak da će Rusija verovatno pokušati da anektira četiri oblasti – Dnjepropetrovsk, Harkov, Nikolajev i Odesu – koje se sa zapada naslanjaju na četiri već anektirane oblasti – Donjeck, Herson, Lugansk i Zaporožje. Ako se to desi, Rusija će kontrolisati otprilike 43 odsto ukrajinske teritorije od pre 2014. godine. Vodeći ruski strateg Dmitrij Trenin, procenjuje da će ruski lideri nastojati da preuzmu još više ukrajinske teritorije, gazeći na zapad i sever Ukrajine do reke Dnjepar, zauzimajući i deo Kijeva koji je na istočnoj obali reke.
On piše da bi „logičan sledeći korak” nakon zauzimanja čitave Ukrajine od Harkova do Odese „bilo širenje ruske kontrole na čitavu Ukrajinu ostočno od Dnjepra, uključujući deo Kijeva koji se nalazi na istočnoj obali te reke. Ukoliko se to dogodi, ukrajinska država suziće se samo na centralne i zapadne delove”. Pretnje po Zapad Sada je možda teško poverovati u to, ali pre nego što je u februaru 2014. godine izbila ukrajinska kriza, zapadni lideri nisu tretirali Rusiju kao bezbednosnu pretnju. Vođe NATO-a, na primer, razgovarale su sa ruskim predsednikom o „novoj pozornici saradnje u cilju istinskog strateškog partnerstva” na samitu alijanse u Lisabonu, 2010. godine. Naravno, NATO ekspanzija koja je prethodila 2014. godini nije pravdana obuzdavanjem opasne Rusije.
U stvari je ruska slabost omogućila Zapadu da natera Moskvu da proguta prve dve porcije NATO ekspanzije 1999. i 2004. godine, pa je tako administracija Džordža Buša mlađeg 2008. mislila da se Rusija može naterati da prihvati pridruživanje Gruzije i Ukrajine NATO alijansi. No, ta pretpostavka se pokazala pogrešnom, a kada je ukrajinska kriza izbila 2014. godine, Zapad je Rusiju iznenada počeo da predstavlja kao opasnog neprijatelja koji se mora obuzdati, pa i oslabiti.
Od kako je rat izbio u februaru 2022. godine, zapadna percepcija Rusije postepeno se pogoršavala do tačke u kojoj Moskva sada izgleda kao egzistencijalna pretnja. SAD i njihovi NATO saveznici duboko su involvirani u rat Ukrajine protiv Rusije. Štaviše, oni čine sve osim da povlače obarače ili pritiskaju dugmad. Pored toga, nedvosmisleno su proglasili svoju jednoglasnu posvećenost pobedi u ratu i očuvanju suvereniteta Ukrajine.
Stoga bi gubitak rata imao ogromne negativne posledice za Vašington i NATO. Reputacija Amerike, u smislu njenih sposobnosti i njene pouzdanosti, bila bi teško oštećena, što bi uticalo na to kako se saveznici i protivnici, a naročito Kina, odnose prema SAD. Štaviše, gotovo svaka evropska država koja je članica NATO pakta smatra alijansu nezamenljivim bezbednosnim kišobranom. Zato mogućnost da će NATO biti teško oslabljen, a možda i uništen, ukoliko Rusija pobedi u Ukrajini, jeste razlog za duboku zabrinutost članica.
Uz sve to, zapadni lideri često predstavljaju rat u Ukrajini kao integralni deo šire globalne borbe između autokratija i demokratija, što je suštinski manihejsko gledište. Tako se za budućnost „presvetog” „na pravilima zasnovanog svetskog poretka” kaže da zavisi od pobede nad Rusijom. Kako je kralj Čarls rekao prošlog marta (2023), „Ugrožena je bezbednost Evrope, pa i naše demokratske vrednosti”. Slično tome, u aprilu se u Kongresu našla rezolucija koja proklamuje: „Interesi SAD, evropska bezbednost i međunarodni mir zavise od ukrajinske pobede”. Skorašnji članak u Vašington postu ilustruje kako Zapad shvata Rusiju kao egzistencijalnu pretnju: „Lideri preko 50 zemalja koje podržavaju Ukrajinu opredelili su se za podršku u kontekstu apokaliptične bitke za budućnost demokratije i međunarodne vladavine prava protiv autokratije i agresije – što je bitka koju Zapad ne može priuštiti da izgubi”.
Ciljevi Zapada
Kao što bi trebalo da je jasno, Zapad je čvrsto posvećen ruskom porazu. Predsednik Bajden je stalno ponavljao da su SAD u ovom ratu kako bi pobedile. „Ukrajina nikada neće biti pobeda za Rusiju”. Mora se završiti „strateškim neuspehom”. Vašington će, kako on ističe, ostati u borbi „koliko god je potrebno”.
A potrebno je da se ruska vojska porazi u Ukrajini, zbrišu njeni teritorijalni uspesi i obogalji ekonomija Rusije smrtonosnim sankcijama.
Ukoliko sve ovo bude uspešno, Rusija će biti izbačena iz redova velikih sila, oslabljena do tačke u kojoj neće biti u stanju da preti novom invazijom na Ukrajinu. Zapadni lideri imaju dodatne ciljeve, koji uključuju smenu režima u Moskvi, izvođenje Putina pred sud za ratne zločine, a možda i razbijanje Rusije na manje države . Istovremeno, Zapad ostaje posvećen uvlačenju Ukrajine u NATO – iako postoje neslaganja unutar alijanse o tome kada i kako će se to desiti. Generalni sekretar alijanse Jens Stoltenberg rekao je na konferenciji za medije u Kijevu aprila 2023. godine da „stav NATO-a ostaje nepromenjen i Ukrajina će postati članica saveza”. Istovremeno, istakao je da je „prvi korak ka bilo kakvom članstvu Ukrajine u NATO to da Ukrajina pobedi, pa zato SAD i njihovi partneri pružaju Ukrajini podršku bez presedana”.
Imajući u vidu ove ciljeve, jasno je zašto Rusija tretira Zapad kao egzistencijalnu pretnju.
Nema sumnje da se Ukrajina suočava sa egzistencijalnom pretnjom, imajući u vidu da je Rusija rešena da je raskomada, a da preostali deo učini ne samo ekonomski slabim, nego i da ga drži van NATO pakta, i de fakto i de jure.
Takođe nema dileme da Kijev deli ambiciju Zapada o nanošenju poraza Rusiji i njenom ozbiljnom slabljenju, kako bi mogao da vrati izgubljene teritorije i zadrži ih pod ukrajinskom kontrolom zauvek. Kako je predsednik Zelenski nedavno rekao predsedniku Siju Đinpingu: „Ne može biti mira zasnovanog na teritorijalnim kompromisima”. Ukrajinsko rukovodstvo prirodno ostaje čvrsto posvećeno učlanjenju u EU i NATO, te pretvaranju Ukrajine u integralni deo Zapada.
Ukratko, sva tri ključna aktera u ukrajinskom ratu smatraju da se suočavaju sa egzistencijalnom pretnjom, što znači da svako od njih veruje da mora da pobedi u ratu inače će se suočiti sa užasnim posledicama.
Bojište danas
Što se tiče događaja na frontu, sukob je evoluirao u rat iscrpljivanja u kojem se obe strane bave mrcvarenjem one druge, primoravajući je na predaju. Naravno, obe strane se takođe bave zauzimanjem teritorije, ali taj cilj je od sekundarnog značaja u odnosu na iscrpljivanje protivnika. Ukrajinska vojska se bolje držala u drugoj polovini 2022. godine, što joj je omogućilo da vrati teritoriju koju je Rusija zauzela u Harkovskoj i Hersonskoj oblasti. Ali Rusija je na ove poraze odgovorila mobilizacijom 300.000 vojnika, reorganizacijom vojske, skraćivanjem linija fronta i učenjem iz svojih grešaka. Težište borbi 2023. nalazi se u istočnoj Ukrajini, uglavnom u Donjeckoj i Zaporoškoj oblasti.
Rusi se bolje drže ove godine, uglavnom zato što imaju značajnu prednost u artiljeriji, koje je najvažnije oružje rata iscrpljivanja. Prednost Moskve bila je evidentna u bici za Bahmut, koja se završila kada su Rusi zauzeli taj grad krajem maja 2023. godine. Iako je ruskim snagama trebalo 10 meseci da stave Bahmut pod kontrolu, svojom artiljerijom su naneli ogromne gubitke ukrajinskim snagama.
Nedugo potom, četvrtog juna, Ukrajina je pokrenula dugo očekivanu kontraofanzivu na različitim lokacijama donjeckog i zaporoškog fronta. Cilj je probijanje ruskih linija odbrane, nanošenje presudnog udarca ruskoj vojsci i vraćanje velikih delova ukrajinske teritorije koja je sada pod ruskom kontrolom. U suštini, cilj je kopirati ukrajinske uspehe oko Harkova i Hersona iz 2022. godine.
Ukrajinska vojska je do sada postigla malo napretka u ostvarenju ovih ciljeva, a umesto toga se zaglavila u smrtonosnim bitkama iscrpljivanja sa ruskim snagama. Tokom 2022. godine Ukrajina je imala uspeha u kampanjama oko Harkova i Hersona jer se njena vojska borila protiv malobrojnih i razvučenih ruskih snaga.
To više nije slučaj. Ukrajina sada napada dobro pripremljene ruske linije odbrane. Ali sve i da se ukrajinska vojska probije kroz ove odbrambene linije, ruske trupe će brzo stabilizovati front, a bitke iscrpljivanja će se nastaviti. Ukrajinci su u ovim okršajima hendikepirani jer Rusi imaju značajnu prednost u pogledu vatrene moći.
Džon Miršajmer
Izvor: Novi Standard
