У Флоренцу нас је, походио неки Димитрије, стари стражмештер, Србин из Војводине.
-Чух, – вели, – господару, да си овде и дођох чисто од српске жеље да видим и да пољубим руку тако славнога господара од славне Црне Горе. То нам је све што имамо!
И сузе облише његово јуначко, озбиљно лице. Владику су врло дирнуле те речи и те сузе. Даде му руку да пољуби, што иначе ником не даје, па му потресеним и невеселим гласом рече:
– Јадни мој народе! Расијао си се по најму у туђина; служиш Туку и Манџуку, а на твом огњишту ватра се гаси.
– Опрости ми господару, – рече он бришући сузе, – ја сам се врло растужио: осам година нисам био код своје куће.
– Немамо је ниђе, одговори Владика, изгорјела је на Косову.“
Љуба Ненадовић
Извор: Писма из Италије