Palestinci beže iz Gaze u pokušaju da sačuvaju živu glavu od nadolazeće invazije izraelske vojske. Naspram njih stoje patrole Hamasovih boraca, koji ih ubeđuju da ostanu u ruševinama i s oružjem u rukama dočekaju Izraelce. Nekoliko kilometara dalje, uz samu granicu Pojasa Gaze, izraelski tenkovi i samohodne haubice turiraju motore, spremni za odlučujuću bitku protiv Hamasa
Krajem avgusta ove godine tridesetak hiljada Palestinaca je protestovalo na nekoliko mesta u Gazi, tražeći da se zauzda bezobalna vlast Hamasa i da se okončaju jad i beda u kojoj žive deceniju i po. Mašući palestinskim zastavama, zazivali su slobodu, ali ih je već narednog puta bilo znatno manje, pa još manje, sve dok na koncu protest nije potpuno utihnuo.
Hamas je potom zabranio javne skupove i postavio naoružane borce i agente na mesta na kojima su se demonstranti okupljali i uhapsio nekoliko ljudi koji su, pod sloganom „Želimo da živimo“, organizovali proteste.
Preko trga u Gazi na kojem su nedavno na protestima tražili bolji život, Palestinci su ovih dana panično vukli na brzinu zapakovane zavežljaje i bežali iz grada u pokušaju da sačuvaju živu glavu od nadolazeće invazije izraelske vojske. Naspram njih, još jednom, stajale su patrole Hamasovih boraca, koji su ih ubeđivali da ostanu u ruševinama i s oružjem u rukama dočekaju Izraelce.
Nekoliko kilometara dalje, uz samu granicu Pojasa Gaze, izraelski tenkovi i samohodne haubice turirali su motore, spremni za odlučujuću bitku protiv Hamasa, nepunih nedelju dana pošto su hiljade pripadnika te organizacije upale na teritoriju Izraela. Žrtve Hamasovog divljačkog pohoda većinom su bili civili, prestravljeni brzinom i odlučnošću kojom je rat ekslodirao u njihovim dvorištima.
Eksplozija mržnje
Od početka novog, možda i poslednjeg rata Izraela i Palestinaca, na Pojas Gaze bačeno je više od 4.000 avionskih bombi, kojima su ionako bedna i pretrpana naselja svedena na gomile izlomljenog betona i gvožđa. U međuvremenu, ljudi u Gazi ostali su bez vode i struje koje su im Izraelci, spremajući se za opsadu, jednostavno isključili, tražeći da se što pre evakuišu iz zone budućih sukoba.
Rat se, na taj način, vratio tamo gde je i počeo – u Pojas Gaze. Odatle se iznenada i brutalno prelio u okolna izraelska naselja i tamo eksplodirao, ostavljajući za sobom krvavi trag decenijske mržnje, koju je Hamas napadom na Izrael samo dodatno raspalio.
Netrpeljivost su dodatno pojačale i društvene mreže, na kojima su Izraelci kačili snimke vode kako teče iz slavina ili računara uključenih u struju, provocirajući od sveta odsečene Palestince.
Iz Pojasa Gaze i sa Zapadne obale uzvratili su im reklamama za picerije, na kojima je fotografija jedne od žena zarobljenih tokom upada Hamasa. Izraelci su, ubrzo zatim, bagerima sravnili sa zemljom jednu piceriju na Zapadnoj obali.
Uspon Hamasa
Desetine hiljada izraelskih vojnika spremno je da, kada odluči vlada Benjamina Netanjahua, krene u razaranje Gaze u želji da povrati snagu do pre nedelju dana važećeg mita o nepobedivosti režima u Tel Avivu. Istovremeno je postalo jasno i da Hamas, koji je 2007. godine na vlast došao na izborima, ipak ima ozbiljnije ambicije od toga da bude samo politička organizacija, već želi da bude i oružani pokret otpora.
Prethodno, Hamas je godinama bio pouzdan partner Izraela, jer je uspeo da u potpunosti zavlada Gazom i na taj način stvori savršeno političko opravdanje za šesnaest godina dugu izraelsku blokadu. „Partneri u nasilju“, kako su ih nazvali protivnici ovog pristupa, prećutno su prihvatali pozicije suprotne strane, sve dok situacija, naglo, nije izmakla kontroli.
Tajna porasta značaja ove organizacije, kako se čini, leži u činjenici da Hamas već godinama deluje kao snaga koja se suprostavlja aparthejdu Tel Aviva, čiji su lideri, sve dok rakete nisu poletele ka izraelskim gradovima a pripadnici Hamasa provalili na teritoriju Izraela, bili ubeđeni da ovakvo stanje mogu da održavaju unedogled.
Sa Hamasovog stanovišta, napadi su pokazali da ova organizacije više nije ograničena na pregovore o stanju unutar Pojasa Gaze, već da je u stanju da iz temelja uzdrma stav Tel Aviva da beskonačno dugo može da održava postojeću politiku prema Palestincima, bez posledica po svoje stanovništvo.
Akcija Hamasa je tokom prošle sedmice dobila brojne pristalice na ostalim palestinskim teritorijama, ali i širom arapskog sveta.
Vreme za rat
Ubrzo po početku sukoba, analitičari su proglasili krah „Bibijeve doktrine“, nazvane po premijeru Netanjahuu, sugerišući da će ovaj rat, bez obzira na ishod, predstavljati i kraj karijere ovog kontroverznog političara.
Naime, istraživanja javnog mnenja pokazala su da Izraelci za Hamasov napad i krah politike prema Palestincima krive samo jednu osobu – Benjamina Netanjahua, čiji odlazak očekuje 80 odsto ispitanika u anketi „Dijalog pola“. Rame uz rame sa Netanjahuom, smatraju Izraelci, posle rata mora da ode i ministar odbrane Joav Galant.
Krivicu za izraelske greške je, međutim, preuzeo načelnik generalštaba Herci Halevi, koji je priznao da je bilo propusta u danima koji su prethodili napadu Hamasa, rekavši da sada ipak nije trenutak za kopanje po razlozima zbog kojih su stvari krenule naopako. „Izraelske odbrambene snage su odgovorne za bezbednost zemlje i njenih stanovnika, to je zadatak koji u regionu oko Pojasa Gaze u subotu pre podne nismo ispunili. Istražićemo zašto, ali sada je vreme za rat“, rekao je izraelski general.
General Halevi se pred novinarima pojavio dan pošto je izraelski „Kanal 12“ objavio da su čelnici vojske nekoliko sati pred Hamasovu akciju održali telefonske konsultacije na kojima su upozoreni na „niz nepravilnosti“. Ključne osobe, poput Jarona Finkelmana, komandanta zone kojoj pripada Pojas Gaze, i Ahrona Halive, šefa vojne obaveštajne službe, odluku o načinu na koji će armija reagovati – ostavili su za dan kasnije. Napad Hamasa počeo je u šest izjutra.
Strategija Hamasa
Ostaje, ipak, nejasno kako je Izraelcima promakla činjenica da su u mesecima pred Hamasovu akciju u Pojas Gaze dopremljeni motorcikli, paraglajderi, bageri i kamioneti. Takođe, Mosadovi špijuni su nekako uspeli da previde da je u Gazi sklepan i model jednog od jevrejskih naselja u punoj veličini, u kome su uvežbavani borci Hamasa.
Dobri poznavaoci odnosa unutar Hamasa, međutim, smatraju da su stvari ipak znatno komplikovanije, jer je oduvek postojao izvestan jaz između političke i vojne strukture. To praktično znači da nema dileme da su politički lideri Hamasa definisali strategiju delovanja organizacije, ali i da nisu obavezno bili upoznati sa detaljima akcije koje su razradile vođe vojnog krila Hamasa, pripadnici „El Kasam brigada“.
Zvaničnike u Tel Avivu su na „pripreme nečeg strašnog“ upozoravali i egipatski obaveštajci, ali je Kairo posle dva dana objasnio da su navodne informacije o mogućem napadu u stvari proizvod pogrešnog tumačenja medija.
Doprinos opštoj konfuziji dao je i Hamas, čiji je portparol Abu Ubeida, koji nosi ime po jednom od deset sledbenika proroka Muhameda, tvrdio da su pripreme za napad počele još prošle godine, ali da su u međuvremenu namerno maskirali aktivnosti izbegavajući sukobe sa ostalim palestinskim frakcijama. „Strategija se pokazala neverovatno uspešnom i Izrael se, tokom dosadašnje kampanje, ograničio na ubijanje i prolivanje krvi kako bi zataškao svoje propuste“, rekao je portparol Hamasa.
Abu Ubeida je, takođe, objasnio da je Hamas u tajnosti regrutovao oko 4.500 boraca, te da je uporedo sa upadom na izraelsku teritoriju ispalio hiljade projektila i onesposobio kamere na granici.
„Na taj način naši borci su uspeli da sakriju celokupan plan“, rekao je Abu Ubeida. „Sada smo spremni za kopnenu invaziju. Ukoliko se Izrael odluči na takav potez, nanećemo mu značajne gubitke.“
Portparol Hamasa, međutim, nije želeo da odgovara na pitanja vezana za zločine koje su borci ove organizacije počinili tokom divljanja po jevrejskim naseljima, uključujući silovanja, mučenja, ubistva i otmice žena i dece.
Ovakvi zločini, koje gerilske grupe koriste kako bi izazivale preteranu reakciju druge strane, svakako nisu novost u istoriji ratovanja i predstavljaju verovatno najstariji trik u priručnicima organizacija sličnih Hamasu. O ovoj strategiji pisali su Mao Cedung, Če Gevara, Ulrike Majnhof, nalazila se u priručnicima Irske republikanske armije i američke Centralne obaveštajne službe, a naširoko je objašnjena i u knjizi „Revolt“ nekadašnjeg izraelskog premijera Menahema Begina.
„Ukoliko neprijatelji mog naroda kažu da žele da nas unište, ja im verujem. Na meni je da uradim sve što je u mojoj moći kako bih ih uništio pre toga“, navodi se u Beginovoj knjizi.
Izraelci su, tako, obračun sa „Bibijevom doktrinom“ ostavili za period posle rata, pošto ih se oko 450.000 odazvalo na pozive za mobilizaciju i zauzelo položaje na svih pet mogućih frontova, koji bi se, ukoliko stvari istinski krenu po zlu, mogli otvoriti.
Faktor Hezbolah
U pripremama za invaziju na Gazu, izraelska vojska je ogroman broj vojnika rasporedila i ka granici sa Libanom, uz Golansku visoravan, oko Zapadne obale, i tek nešto manje prema Egiptu. Uporedo sa raspoređivanjem izrealskih trupa, bezmalo čitav diplomatski svet uhvatio se ubeđivanja Hezbolaha, Irana, Jordana i Sirije da se ne uključuju u sukob Izraela i Palestinaca.
Ovi diplomatski pokušaji su u prethodnih nekoliko dana umalo propali, pošto su Hezbolah i izraelska vojska u nekoliko navrata bili na ivici otvorenog rata, pa su projektili ispaljivani sa obe strane neretko preletali izraelsko-libansku granicu. Poginulo je desetak vojnika na obe strane, uništeno je nekoliko oklopnih vozila i najmanje jedna radarska stanica.
Posle serije incidenata, Izrael je od Francuske zatražio da liderima Hezbolaha prenese želju Tel Aviva da izbegne eskalaciju sukoba. Nekoliko izvora je ovu poruku protumačilo na različite načine, pa ostaje nejasno da li je Izrael tražio uzdržanost Hezbolaha, ili je ovoj organizaciji zapretio ozbiljnom odmazdom.
Lideri Hezbolaha ove tvrdnje nisu komentarisali, koncentrišući se radije na dolazak brodova američke Šeste flote u vode nedaleko od zone konflikta.
„Pozivamo narod u arapskim i muslimanskim zemljama, koji poznaju užasnu istinu o Americi i njenoj agresiji na Irak, Siriju i Avganistan, da osude američku intervenciju“, poručio je Hezbolah. „Smatramo da je SAD ravnopravan partner cionističke agresije i smatramo Ameriku odgovornom za ubistva, kriminal, opsadu i užasne masakre.“
Na taj način Hezbolah je po treći put u poslednjih nekoliko dana izbegao da se nedvosmisleno stavi na stranu Hamasa, što se tumači kao posledica snažnog pritiska niza stranih država, koje su libanske političare i lidere proiranske organizacije jasno upozorile na nesagledive posledice ukoliko se ovaj pokret na bilo koji način uključi u rat u Pojasu Gaze.
Prema pisanju nekoliko libanskih dnevnika, ključnu ulogu u odvraćanju Hezbolaha od mešanja u rat između Hamasa i Izraela, u kojem je do sada stradalo skoro 3.000 ljudi, odigrale su diplomate iz Katara.
Lider Hezbolaha, Sajed Nasrala, istovremeno je upozorio Izrael da će njegova organizacija žestoko odgovoriti na sve napade izraelske vojske.
Iran u bliskoistočnoj slagalici
Izraelski avioni su u četvrtak, 12. oktobra, ispalili hice na aerodrome u Alepu i Damasku, samo dvadesetak minuta pošto je najavljen dolazak iranskog ministra spoljnih poslova Hoseina Amira Abdolahijana u sirijsku prestonicu. Iako je izraelska avijacija prethodnih godina bar desetak puta gađala ova dva aerodroma, ovaj napad je bio žešći nego ranije jer su onesposobljene obe piste, dok je naneta i velika šteta pratećim objektima. Nakon toga je Abdolahijanev avion hitno preusmeren u Bagdad.
Izraelski izvori navode da se u avionu nalazio i komandant iranske Revolucionarne garde Esmail Hani i još nekoliko visokih oficira ove formacije, ali su vlasti u Teheranu takve informacije odbacile kao netačne. Očekuje se da se Abdolahijan narednih dana pojavi u Bejrutu, kako bi se sastao sa liderima Hezbolaha, ali i s nekim tamošnjim palestinskim organizacijama.
Odmah posle izraelskog napada na aerodrome u Siriji, Hamas je iz Libana ispalio 13 raketa ka Izraelu, ali je većinu projektila uništila izraelska protivvazdušna odbrana.
Teza o iranskoj povezanosti sa napadom Hamasa na Izrael potencirana je u zapadnim medijima od samog početka sukoba, ali je niz zapadnih zvaničnika, uključujući i državnog sekretara SAD Entonija Blinkena, ponavljao da za takvu tvrdnju nema dovoljno dokaza.
Neokonzervativci u Vašingtonu su se odmah obrušili na ovu Blinkenovu izjavu, navodeći da nema dileme da je Iran, krijući se iza Hamasa, direktno napao Izrael, kao i da stavovi Bele kuće po ovom pitanju nisu samo pogrešni, već i potencijalno veoma opasni.
Vezu Teherana i Hamasa odbacio je i Izrael, navodeći da nema nikakvih informacija na osnovu kojih bi se moglo zaključiti da je Iran bio uključen u iniciranje ili planiranje napada.
Ostaje misterija da li su tvrdnje Vašingtona i Tel Aviva zaista tačne ili samo predstavljaju pokušaj da se već dovoljno složen konflikt ne proširi i na ostatak Bliskog Istoka.
Rade Maroević
Izvor: RTS OKO
