Одавно нијесам прочитао толико правних апсурда и елементарног непознавања права као у критичком тексту НВО ,,Акција за људска права“ на рачун радне верзије Темељног уговора између Државе Црне Горе и Српске православне Цркве. Почев од изједначавања државе Ватикан са Светом столицом, па се тако у том тексту наводи: ,,…Темељни уговор Црне Горе и Свете столице, тј.државе Ватикан, има карактер међународног уговора,…“, иако Света столица и Ватикан нијесу исто, већ се ради о два потпуно засебна субјекта међународног права, преко тврдње да би закључивање уговора у овој форми могло да доведе до поступка оцјене његове уставности, иако се не ради се о међународном уговору као правном послу закљученом између два субјекта међународног права, будући да СПЦ није субјект међународног права, нити се стога уговор са државом ратификује законом у којем случају би могао бити предмет оспоравања пред Уставним судом, већ о односу искључиво облигационо-правне природе, па све до контрадикторности критике у вези са претходно наведеним, пошто се с једне стране правилно наводи да тај уговор нема међународни карактер и стога не ратификује законом, а с друге стране погрешно наводи могућност његове контроле од стране Уставног суда, уз потпуно неразумијевање значења ,,лекс специалис“ навођењем да се Темељни уговор мора кретати строго у границама постојећег законског оквира, из чега би произилазило да ,,лекс специалис“ не мора, што је нетачно (проучити правну литературу о колизији закона и посљедицама).
У овој објави бих могао да образлажем разлоге неоснованости правне критике за још сијасет других примјера на рачун радне верзије Темељног уговора, почев од приговарања називу ,,темељни“, с обзиром да тај назив није забрањен, а ни битан, па је тако могао да буде назван и неименованим, али му се очигледно и кроз назив желио дати посебан значај, преко оне да се у радној верзији поред неканонске, користи и канонска терминологија
(као аргумент се наводи то што је Црна Гора грађанска, секуларна држава, а губи из вида да је уговор сагласна воља уговорних страна и да стога обије уговорне стране учествују у састављању текста), па до оне којом се приговара уговором утврђеној обавези државе да изврши укњизбу имовине Митрополије црногорско приморске и три епархије, у смислу да тако нешто није требало да се уговара с обзиром да је то питање већ регулисано правним поретком (и одредбе које се тичу стицања и престанка права својине нијесу морале да постоје у уговору, јер и та питања прописује правни поредак, па се томе не приговара), при чему је очигледна намјера уговорних страна била да се једном таквом уговору, наглашавањем појединости које су већ уређене правним поретком, да додатан значај и тако посебно уваже вјерске заједнице и религијска осјећања грађана.
Штога се чини да је највећи број примједби изнијет од стране наведене НВО набацан по принципу критизерства, односно приговарања по сваку цијену, што није у домену озбиљних правника, већ политике коју заговара та организација под провидним плаштом застите људских права.
Велибор Марковић
Извор: Фејсбук
