Пише: Крис Хеџис
Превод: Журнал
У Гази нема никаквог прекида ватре. Не постоји ни „Одбор за мир“ који би заиста дјеловао, ни јасан пут ка окончању геноцида, ни механизам који би водио стварању палестинске државе. Израел је од самог представљања Трамповог „Свеобухватног плана за окончање сукоба у Гази“ одбијао да испуни било који његов услов и да се придржава било које његове одредбе. Неће то почети чинити ни сада.
Постоји само геноцид. Мијењају се његови облици и интензитет, али његова суштина остаје иста.
Трампов план је фатаморгана, мађионичарски трик, краткотрајни подухват у служби властите таштине. У октобру 2025. године Трамп је у египатском Шарм ел Шеику окупио свјетске лидере како би представио свој мировни споразум, за који је казао да је било потребно „3.000 година“ да се постигне, а затим нестао иза кулиса.
Мировни план је, попут читаве представе са димом и огледалима која обиљежава Трампову еру, гурнут у мрачну рупу заборава, док наш врховни командант у лику П. Т. Барнума на позорницу изводи нови крвави спектакл: рат против Ирана.
Трамп је 30. јула објавио да је постигнут „историјски“ споразум, којим је предвиђено „потпуно разоружавање Хамаса и свих осталих оружаних група у Гази“. План у 15 тачака, представљен као дјело Одбора за мир, у којем нема ниједног палестинског представника, док је Трамп постављен за његовог доживотног предсједника, назвао је „величанственим кораком ка трајном миру и безбједности“.
Хамас је, међутим, убрзо условио тај захтјев, саопштивши да ће тешко наоружање предати само уколико Израел обустави „све облике агресије“ и повуче своје окупационе снаге из Газе. Бењамин Нетањаху је потом без много размишљања одбацио Трампов приједлог. Израел, казао је, неће повући своје снаге све док Хамас не буде „истински“ разоружан.
Мировни план, који су подржале и Уједињене нације, запањујуће занемарујући палестински суверенитет и међународно право, никада није био ништа више од пропагандне представе. Његова једина сврха јесте да Израелу пружи дипломатско покриће како би геноцид привео жељеном крају: „добровољном исељавању“ Палестинаца из Газе, што је тек еуфемизам за етничко чишћење.
Откако је „прекид ватре“ ступио на снагу 10. октобра 2025, два мјесеца прије него што је Трампов „мировни план“ званично уобличен, Израел је у Гази убио 1.258 Палестинаца.
Прекид ватре са оволиким бројем мртвих није прекид ватре.
Када Газа буде испражњена, на ред ће доћи Западна обала.
Од безбројних мировних планова који су се смјењивали током протеклих деценија, овај је најмање озбиљан.
Осим захтјева да Хамас у року од 72 часа од почетка прекида ватре ослободи таоце, што је и учињено, план не садржи ни конкретне одредбе ни обавезујуће рокове. Препун је ограда које Израелу омогућавају да споразум једноставно стави ван снаге.
Управо у томе и јесте смисао.
Када је план објављен, написао сам:
„Он није ни замишљен као остварив пут ка миру, што разумије и већина израелских челника… Israel Hayom, најтиражнији израелски лист, који је покојни казино-магнат Шелдон Аделсон основао као гласило премијера Бењамина Нетањахуа и заговорника месијанског ционизма, поручио је својим читаоцима да не треба да страхују због Трамповог плана, јер је он само ‘реторика’.“
Као један од примјера навео сам одредбу из приједлога према којој се Израел „неће враћати у подручја из којих се повукао све док Хамас у потпуности спроводи споразум“.
Упитао сам:
„Ко одлучује да ли је Хамас ‘у потпуности спровео’ споразум? Израел. Вјерује ли ико да ће Израел поступати у доброј вјери? Може ли се Израелу вјеровати као непристрасном арбитру у спровођењу споразума? Ако Хамас, унапријед жигосан као терористичка организација, уложи приговор, хоће ли га ико саслушати?“
„Како је могуће да се у једном мировном приједлогу потпуно занемарује Савјетодавно мишљење Међународног суда правде из јула 2024. године, којим је поновљено да је израелска окупација противправна и да мора бити окончана?“
„Како је могуће да се у њему чак и не помиње право палестинског народа на самоопредјељење?“
„Ко је Сједињеним Државама дао овлашћење да у Газу пошаљу ‘Међународне стабилизационе снаге’, што је тек уљепшан назив за страну окупацију?“
„Зашто Израел, који је разорио Газу, није обавезан да плати ратну одштету?“
Према процјенама Уједињених нација, 92 одсто стамбених објеката у Гази оштећено је или уништено, док је штету претрпјело око 81 одсто свих грађевина.
Појас Газе претворен је у 61 милион тона рушевина. Међу њима је и девет милиона тона опасног отпада, укључујући азбест, индустријски отпад и тешке метале, као и неексплодирана убојна средства те, према процјенама, 10.000 тијела која се распадају. Откако је прекид ватре ступио на снагу, Израел је срушио још око 1.500 зграда.
Како ико може повјеровати да ће Израел, одлучан да Газу сравни са земљом, одједном промијенити намјеру и допустити Палестинцима да обнове оно у чије је уништење уложио толико времена, новца и крви?
Пензионисани генерал-мајор Гиора Еиланд, некадашњи начелник израелског Савјета за националну безбједност, изразио је исто становиште у недјељу, гостујући на израелској радио-станици 103ФМ. Еиланд је рекао:
„Израел нема никакав интерес да Газа буде обновљена. За нас је боље да остане разорена и за генерације које долазе…“
„Што у Гази буде више очаја и разарања, и што тај споменик ономе што су учинили 7. октобра буде већи у годинама које долазе, то је боље.“
Израел никада неће допустити обнову Газе. Никада неће обновити здравствене установе ни постројења за прераду воде. Никада неће пренијети власт на Међународне стабилизационе снаге, које ионако постоје само на папиру. Никада неће допустити оснивање Националног комитета за управљање Газом, нити ће пристати на палестинско самоопредјељење и државност.
Трамп обећава „Ривијеру Газе“, која би дјеловала као „посебна економска зона“: подручје изузето из државног правног поретка и у потпуности препуштено приватним инвеститорима, налик приватном граду са посебном повељом у Хондурасу, иза којег стоји Петер Тил.
Али Трампова „Ривијера Газе“ није ништа друго до биједни привремени камп дуж линије прекида ватре у близини Рафе. Чине га „монтажне кућице“, налази се под палестинском управом, а обезбјеђују га малобројне међународне снаге, наводи Гардијан.
У очајничком покушају да му се прида некакав значај, представља се као огледни пројекат.
„Ни један једини долар“
Иако је Одбору за мир обећано око 17 милијарди долара, до краја маја 2026. ниједан једини долар није уплаћен у његов званични фонд за обнову Газе, којим управља Свјетска банка. Преко других канала прикупљено је свега око 23 милиона долара за текуће трошкове. Уједињени Арапски Емирати обећали су додатних 100 милиона долара, намијењених будућим палестинским полицијским снагама, али је тај новац и даље „замрзнут“, наводи Фајненшел тајмс.
То значи да су на сваких обећаних 100 долара стварно уплаћена свега 72 цента.
С обзиром на огромне економске губитке које су заливске и друге земље донатори из региона претрпјеле због америчко-израелског рата против Ирана, међу њима Бахреин, Јордан, Кувајт, Катар, Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати, мало је вјероватно да ће обећана средства икада бити уплаћена.
Европска унија, Уједињене нације и Свјетска банка процијениле су у извјештају објављеном у априлу да је за опоравак и обнову Газе потребно 71,4 милијарде долара.
Одбор за мир, чији је главни званичник бугарски дипломата Николај Младенов, очајнички покушава да прикупи средства.
Сједињене Државе покушале су да се домогну 11 милијарди долара палестинских пореских прихода и замрзнутих банкарских средстава које Израел задржава, али је Палестинска управа тај приједлог одбила. Израелско задржавање пореских прихода додатно је продубило финансијску кризу на Западној обали, због чега је Палестинска управа хиљадама својих службеника преполовила плате.
Не постоје ни Међународне стабилизационе снаге (ИСФ), замишљене као мултинационална мировна мисија састављена од војника из Албаније, са Косова, из Казахстана, Марока, Уганде и Индонезије, која је у међувремену обуставила своје учешће.
Министар финансија Безалел Смотрич и министарка за насеља и националне задатке Орит Струк затражили су од Нетањахуа да поново сазове Безбедносни кабинет како би била поништена његова одлука од 26. јула којом је одобрен улазак припадника ИСФ-а у Газу.
Читав Трампов пројекат налик је фантазији из Алисе у земљи чуда.
Свако ко се у Гази превише приближи Жутој линији, која се непрестано помјера и притом је слабо обиљежена, бива устријељен. Пуца се и на полицајце. Ликвидирају се вође Хамаса и чланови њихових породица, међу њима и Азам Халил ел Хаја, син Халила ел Хаје, некадашњег шефа политичког бироа Хамаса и главног преговарача те организације.
Израелске бомбе сатиру Палестинце који чекају у редовима пред јавним кухињама, као и оне који им дијеле помоћ. Израел допушта улазак свега половине броја камиона са храном и хуманитарном помоћи предвиђеног споразумом о прекиду ватре.
Палестинци, од којих је 90 одсто расељено, и даље живе у шаторским насељима, међу рушевинама и отвореним барама фекалних вода. Немају ни одговарајуће тоалете ни електричну енергију. Стопа незапослености износи 80 одсто. Десетине хиљада дјеце у Гази пате од акутне неухрањености. У просјеку, сваког дана буде убијено једно дијете.
Тацит је разумио: направили су пустињу и назвали је миром.
Трампов план није ни замишљен да оконча сукоб. Није замишљен да Палестинцима донесе праведно рјешење. Није замишљен да заустави масовно убијање које и даље траје. Замишљен је да Израелу омогући да доврши геноцид и преживјеле Палестинце протјера из њихове домовине, чиме би ционистички сан био коначно остварен.
Трамп је, колико год био ограничен, барем то схватио.
Извор: Consortium
