Цијелог живота познајем Џорџа Галовеја, иако смо у великој мјери изгубили додир у периоду док сам био заузет дипломатијом. Познајем Џорџа предобро да бих га замјенио за Исуса Христа, али он је увијек био на правој страни против ужасних ратова које је цијела политичка класа подржавала. Његови природни дарови мелодичности и елоквентности су ненадмашни, са додатним талентом за прављење упечатљивих фраза.
Зна бити жестоко борбен у дебатама и увијек одбија да медији диктирају оквир расправе, што захтијева вољу за сукобом која је јача него што би могли помислити; то није вјештина коју дијелим. Али даље од очију јавности Џорџ је хумористичан, добронамјеран и свјестан себе. Цијели свој живот је дубоко укључен у политику и човјек дубоке вјере у демократски процес као коначни начин којим ће радничка класа коначно преузети контролу над средствима производње. Он је веома старомодан и љубазан социјалиста.
Морам признати да никада нисам дијелио романтични поглед на радничку класу и увијек сам налазио вјероватнијим да ће пратити доктрине Најџела Фаража него Џона МакЛина. Али Џорџ Галовеј је прожет домаћом демократско-социјалистичком традицијом. Он је потомак Чартиста. Не можете бити више британски ни већи демократа него што је Џорџ Галовеј.
Због тога сматрам да је паника због његовог избора у Рочдејлу и тврдња, која је дошла ни мање ни више него од премијера, да је то напад на „британске вредности“ па чак и на саму демократију, потпуно суреална.
Идеја да је демократија – тј. гласање за некога – напад на демократију била је толико сулуда да би, кадада би постојао било какав вид независних медија, била исмијана до смрти.
То се, наравно, није догодило. Свечано нам је речено да смо нација у кризи. Обични облици демократске активности – слободно окупљање, слобода говора и слободно гласање – сви угрожавају наше друштво.
Узрок ове политичке панике је, наравно, геноцид у Гази. Овдје је битно повезати ствари. Живимо у друштвеној ситуацији у којој се разлика у богатству између богатих и сиромашних повећава брже него икада. У којем генерација која стасава по први пут, након вјекова прогреса, може очекивати да ће имати нижа животна очекивања у погледу запослења, образовања, здравства и становања од својих родитеља. У којем је контрола ултра-богатих над и политичком и медијском класом чвршћа него икада.
У којем се прозор Овертона свео на пукотину.
Укратко, шанса за врсту демократске побједе радног народа о којој Џорџ Галовеј сања, постала је изједначена са могућношћу народног устанка који би до тога довео да је Џереми Корбин постављен за лидера Лабуриста. Корбинове шансе су уништене потпуно лажном наративом о антисемитизму. Од Холокауста, антисемитизам је разумљиво најмоћнија оптужба која се може изнијети против било кога у политици. Намјерна и израчуната кампања да се термин примјени на било коју критику Израела коначно је успјешно уништила Корбина и његове присталице као краткорочну пријетњу.
Демонизација критике Израела није била случајна игра владајуће класе. То је био најважнији алат, којим су успјели убити најмоћнију пријетњу њиховој политичкој хегемонији која се појавила у великој западној земљи деценијама.
Успјели су јер је, будимо потпуно отворени, већина људи није обраћала пажњу. Многи обични људи су Израел доживљавали онако како су научени, као нацију жртву чије критиковање заслужује презир и вјероватно је антисемитско. Поврх свеа, одбрана идеје о Израелу се спајала са исламофобијом која је тјесно повезана са расизмом и антиимигрантским осјећајем који остаје врло снажан подтекст у западној политици, а посебно у Енглеској.
Израелски геноцид у Гази је срушио овај наратив. Превише људи је видјело истину на друштвеним мрежама. Упркос сваком покушају доминантних медија да сакрију, замагле или изокрену, истина је сада међу људима. Рефлексно разбацивање естаблишмента оптужбама за „антисемитизам“ против свакога ко се противи геноциду – од Уједињених нација, Међународног суда правде и Папе на ниже – коначно је убило моћ те оптужбе.
Критична маса обичних људи је чак научила чињенице о историји спорог геноцида Палестинаца у последњих 75 година.
Политички естаблишмент, који је успоставио подршку Израелу као фундаменталну мјеру политичког респекта која се могла тако лијепо користити да се радикали искључе из политичког дискурса, нису могли промијенити став и одустати од тога.
Они се држе Израела, не зато што искрено вјерују да је Израел сила добра, не зато што вјерују у религиозни ционизам, чак ни зато што вјерују да је то неопходан колонијални пројекат на Блиском истоку, већ зато што је то деценијама био њихов тотем, сама значка политичке поштованости, чланска карта за политички кантри клуб.
Израел је сада токсичан за јавност и цијела историја етничког чишћења, масакра и дугог геноцида на којем се заснива само постојање Израела, сада је откривена. Политичка класа је сада у паници и свуда се обрачунава. Полицијска овлаштења за ограничавање слободног окупљања су већ прошле године значајно повећане Законом о јавном реду 2023, према којем се сваки протест који је бучан или изазива непријатности може забранити. Сада имамо захтјеве одговорних министара за забрану пропалестинских демонстрација јер вријеђају њихову осјетљивост на начин који им је тешко дефинисати.
Разматра се модел диктираног организовања да би се ограничила слобода говора и окупљања. Разматра се забрана Муслиманског савјета Британије и акције Палестине. Али не можете забранити идеју, и дефинисање било кога ко се не слаже с вама као „екстремисте“ има малу шансу да ће проћи на суду. Заиста, свако ко тренутно није означен као екстремиста требало би да буде дубоко посрамљен. Колико ја могу видјети, само активни подржаваоци геноцида нису у службеном погледу „екстремисти“. Пошто све главне политичке странке у Великој Британији подржавају геноцид, то наравно има смисла. Вриједи напоменути да сви велики напади на слободу у посљедњих пар година – укључујући Закон о јавном реду, Закон о националној безбједности и (у процесу) Закон о безбједности Руанде – имају подршку Кира Стармера. Без икакве сумње очекујем да ће, без обзира на врсту владиних потеза да противљење геноциду учини незаконитим, Кир Стармер то такође одобрити. Сјетите се, Стармер је тврдио да је за Израел законито да изгладњује Газу. Наши срца и умови остају са народом Газе. Њихова патња и њихов хероизам не само сами по себи сијају, већ су бацили пријеко потребно свјетло на потпуни неуспјех модела западне демократије.
Пише: Крег Мареј за craigmurray.org.uk
