Председник Црне Горе је поступио за његов деценијама узгајан “имиџ” несвојствено претемпераментно и исхитрено. То није шаховски ни промишљен ни храбар потез, већ пацерски потез, нижеразредан и необично, нарочито глуп. Тако лоше правно посаветован Ђукановић је донео Указ који несумњиво у датом контексту представља ништа мање, већ апсолутно ништав акт. По правној теориији и пракси тај акт: правно не егзистира.
Скупштина Црне Горе није распуштена јер се последица сваког ништавог правног акта огледа управо у томе да она као таква не производи никакве, и ниједну правну последицу. Једноставно треба игнорисати покушај идиотизације друштва – О указу ни пет пара.
Наиме пласиран уставни правни основ где су га председник и рекли бисмо сви петљани „председникови људи“ тражили, он уопште није тамо и наравно да не тангира одредбе из члана 92 Устава. Та уставна норма не дотиче актуелну ситуацију и нема елементарно објективан конекситет (везу) с постојећим уставноправним контекстом и фактографијом.
Да наведемо суштину, испод рубрума “Распуштање Скупштине” је тај искамчени члан 92 Устава који гласи: 1) “Скупштина се распушта, ако не изабере Владу у року од 90 дана од дана када предсједник Црне Горе први пут предложи мандатара; 2) Ако Скупштина дуже вријеме не обавља надлежности утврђене Уставом, Влада може, пошто саслуша мишљење предсједника Скупштине и предсједника клубова посланика у Скупштини, распустити Скупштину; 3) Скупштина се распушта указом предсједника Црне Горе.”
Дакле, и кад се најинклузивније и површно сагледа постојећа датост и правни и фактички реалитет, једно је сваком и свима јасно да овакав потез уз овакљв уставни ослонац нема: благе везе с везом или тачније и још прецизније: “Везе с мозгом”. Нити је председник Црне Горе предложио мандатара Лекића, нити је мандатар Лекић по први пут предложен мандатар, нити је указ који је сада “фијукнуо” председник Црне Горе и то два дана пред изборе управо за председника Црне Горе – по Уставу уставан; нити је – по старом нити је по – измењеном (новелираном) Закону о председнику Црне Горе законит. Указ је ништа.
У конкретном случају не постоји чак ни минималистички сведено а трезвено расуђивање које би водило, камоли одвело ка овом фаталном потезу, фаталном по самог председника Црне Горе “државе у техничком мандату”. Шта је аутор овог подухвата овим неспорно правнопразноглавим потезом открио, шта неко трећи из таквог потеза може закључити а нарочито шта из тог потеза може закључити народ Црне Горе сада у ову недељу марта?
Најсажетије се може нажалост и психијатриски – очекивано и једноставно констатовати:
„Оголио се и јустификовао вешто а дуго скривани и потискиван очај и отањено правно и свако друго знање уз претерано врућу памет што кипти из слепо/очница председникове не више тако, као некада мудре „пргматично пигмалионеске“ – главе. Не треба дужити, овде није посреди никакав правни акт или подухват, или државничка брига, јер недостаје легитимитет фали легалитет и то све уз озбиљан дефицит нормалности, тежи се стварању ненормалног амбијента. Свако сада види да председник жели ненормализовати друштво, створити повољније стање, себи дати лажну моћ, поенту за изборни дан – У НЕДЕЉУ.
У ствари, актуелни “технички председник Црне Горе“ – Ђукановић је на вироузан начин максимално мотивисао све њему опозитне стране ма како међусобно посвађане а и многе незаинтересоване да сада изађу на гласање и кажу – доста! Дефинитивно поновила се она стара народна изрека која је с мање или више интезитета вукла и одвлачила Ђукановића који се никако није могао отети опоро тешком укусу и утиску 30. августа 2020. десило се: “Крчаг иде на воду док се не разбије”. Закључак је јасан: „Нико није могао доакати себи и свему што је творио тако ефектно као Ђукановић – сам себи.“ Уколико су циљеви овог чина пиромана, дубљи и шири – утолико ће ефекти по њега бити – гори.
Мишљења сам да Скупштина Црне Горе убудуће треба да се правно понаша као да предметни указ у самој својој бити (Election perfomance) изборни перфоманс – неспорно јесте ништав правни акт, и као такав правно он не постоји, јер је то основна правна последица и одлика сваког ништавог акта или да на наредној седници одбаци указ као апсолутно ништав самим тим недозвољен. Ништав правни акт нема никакву своју правну егзистенцију, не подлеже одјави у Службеном листу, зато не постоји никакав ни vacatio legis, јер не постоји ништа с ништавим правним актом. In fine, нема се шта с ништавим. Такви поступци с ништавим правним aктом се увек правно – подразумевају.
Не треба нико да гаји наде да ће проблем овог “распусног указа” бити решен одлуком Уставног суда (не смеју да буне небитне формалне жалбе изгубљених локалних избора), јер увек кад буде било битно, биће три наспрам три. Неће ту бити одлуке Уставног суда. Зато је и склопљен “паран број”, јер, за све битне и оне шкакљиве одлуке треба “непар”, према Уставу седам (7), а не као сад шест (6). Све је изгледа математика, тј. све је унапред смишљено да не буде никад решено: судски. Него „испод стола“, тако је лакше зар не?
Дакле, све ће зависити од дара партијске трговине и тренутних партијских процена и интереса, јер је тако концептуализован и Уставни суд и актуелни непаран број који га чини нефункционалним судом. А пошто се све и то претури у изнудици će se прићи старој јеврејској искреној формули: “Када се исцрпе све могућности – онда ћемо поштено.”
Др Владан С. Бојић, адвокат
