Predsednik Crne Gore je postupio za njegov decenijama uzgajan “imidž” nesvojstveno pretemperamentno i ishitreno. To nije šahovski ni promišljen ni hrabar potez, već pacerski potez, nižerazredan i neobično, naročito glup. Tako loše pravno posavetovan Đukanović je doneo Ukaz koji nesumnjivo u datom kontekstu predstavlja ništa manje, već apsolutno ništav akt. Po pravnoj teoriiji i praksi taj akt: pravno ne egzistira.
Skupština Crne Gore nije raspuštena jer se posledica svakog ništavog pravnog akta ogleda upravo u tome da ona kao takva ne proizvodi nikakve, i nijednu pravnu posledicu. Jednostavno treba ignorisati pokušaj idiotizacije društva – O ukazu ni pet para.
Naime plasiran ustavni pravni osnov gde su ga predsednik i rekli bismo svi petljani „predsednikovi ljudi“ tražili, on uopšte nije tamo i naravno da ne tangira odredbe iz člana 92 Ustava. Ta ustavna norma ne dotiče aktuelnu situaciju i nema elementarno objektivan koneksitet (vezu) s postojećim ustavnopravnim kontekstom i faktografijom.
Da navedemo suštinu, ispod rubruma “Raspuštanje Skupštine” je taj iskamčeni član 92 Ustava koji glasi: 1) “Skupština se raspušta, ako ne izabere Vladu u roku od 90 dana od dana kada predsjednik Crne Gore prvi put predloži mandatara; 2) Ako Skupština duže vrijeme ne obavlja nadležnosti utvrđene Ustavom, Vlada može, pošto sasluša mišljenje predsjednika Skupštine i predsjednika klubova poslanika u Skupštini, raspustiti Skupštinu; 3) Skupština se raspušta ukazom predsjednika Crne Gore.”
Dakle, i kad se najinkluzivnije i površno sagleda postojeća datost i pravni i faktički realitet, jedno je svakom i svima jasno da ovakav potez uz ovakljv ustavni oslonac nema: blage veze s vezom ili tačnije i još preciznije: “Veze s mozgom”. Niti je predsednik Crne Gore predložio mandatara Lekića, niti je mandatar Lekić po prvi put predložen mandatar, niti je ukaz koji je sada “fijuknuo” predsednik Crne Gore i to dva dana pred izbore upravo za predsednika Crne Gore – po Ustavu ustavan; niti je – po starom niti je po – izmenjenom (noveliranom) Zakonu o predsedniku Crne Gore zakonit. Ukaz je ništa.
U konkretnom slučaju ne postoji čak ni minimalistički svedeno a trezveno rasuđivanje koje bi vodilo, kamoli odvelo ka ovom fatalnom potezu, fatalnom po samog predsednika Crne Gore “države u tehničkom mandatu”. Šta je autor ovog poduhvata ovim nesporno pravnopraznoglavim potezom otkrio, šta neko treći iz takvog poteza može zaključiti a naročito šta iz tog poteza može zaključiti narod Crne Gore sada u ovu nedelju marta?
Najsažetije se može nažalost i psihijatriski – očekivano i jednostavno konstatovati:
„Ogolio se i justifikovao vešto a dugo skrivani i potiskivan očaj i otanjeno pravno i svako drugo znanje uz preterano vruću pamet što kipti iz slepo/očnica predsednikove ne više tako, kao nekada mudre „prgmatično pigmalioneske“ – glave. Ne treba dužiti, ovde nije posredi nikakav pravni akt ili poduhvat, ili državnička briga, jer nedostaje legitimitet fali legalitet i to sve uz ozbiljan deficit normalnosti, teži se stvaranju nenormalnog ambijenta. Svako sada vidi da predsednik želi nenormalizovati društvo, stvoriti povoljnije stanje, sebi dati lažnu moć, poentu za izborni dan – U NEDELJU.
U stvari, aktuelni “tehnički predsednik Crne Gore“ – Đukanović je na virouzan način maksimalno motivisao sve njemu opozitne strane ma kako međusobno posvađane a i mnoge nezainteresovane da sada izađu na glasanje i kažu – dosta! Definitivno ponovila se ona stara narodna izreka koja je s manje ili više inteziteta vukla i odvlačila Đukanovića koji se nikako nije mogao oteti oporo teškom ukusu i utisku 30. avgusta 2020. desilo se: “Krčag ide na vodu dok se ne razbije”. Zaključak je jasan: „Niko nije mogao doakati sebi i svemu što je tvorio tako efektno kao Đukanović – sam sebi.“ Ukoliko su ciljevi ovog čina piromana, dublji i širi – utoliko će efekti po njega biti – gori.
Mišljenja sam da Skupština Crne Gore ubuduće treba da se pravno ponaša kao da predmetni ukaz u samoj svojoj biti (Election perfomance) izborni perfomans – nesporno jeste ništav pravni akt, i kao takav pravno on ne postoji, jer je to osnovna pravna posledica i odlika svakog ništavog akta ili da na narednoj sednici odbaci ukaz kao apsolutno ništav samim tim nedozvoljen. Ništav pravni akt nema nikakvu svoju pravnu egzistenciju, ne podleže odjavi u Službenom listu, zato ne postoji nikakav ni vacatio legis, jer ne postoji ništa s ništavim pravnim aktom. In fine, nema se šta s ništavim. Takvi postupci s ništavim pravnim aktom se uvek pravno – podrazumevaju.
Ne treba niko da gaji nade da će problem ovog “raspusnog ukaza” biti rešen odlukom Ustavnog suda (ne smeju da bune nebitne formalne žalbe izgubljenih lokalnih izbora), jer uvek kad bude bilo bitno, biće tri naspram tri. Neće tu biti odluke Ustavnog suda. Zato je i sklopljen “paran broj”, jer, za sve bitne i one škakljive odluke treba “nepar”, prema Ustavu sedam (7), a ne kao sad šest (6). Sve je izgleda matematika, tj. sve je unapred smišljeno da ne bude nikad rešeno: sudski. Nego „ispod stola“, tako je lakše zar ne?
Dakle, sve će zavisiti od dara partijske trgovine i trenutnih partijskih procena i interesa, jer je tako konceptualizovan i Ustavni sud i aktuelni neparan broj koji ga čini nefunkcionalnim sudom. A pošto se sve i to preturi u iznudici će se prići staroj jevrejskoj iskrenoj formuli: “Kada se iscrpe sve mogućnosti – onda ćemo pošteno.”
Dr Vladan S. Bojić, advokat
