Европска зелена агенда амбициозно је предвиђала да се емисија гасова смањи за 90 одсто до 2040. године, у чему је значајан допринос требало да дају и пољопривредне реформе. О томе се много говорило и још више планирало и изгледало је да је ствар готова. Крах тог плана, међутим, управо гледамо на улицама европских градова које су закрчили трактори. Како се нико није сетио да пита оне који од пољопривреде живе, шта мисле о томе да им фарме буду уништене, што смањивањем сточног фонда, што укидањем олакшица и помоћи, то су они сами изашли на улице. Француска, Немачка, Белгија, Италија, Холандија, Мађарска, Пољска, Словачка, Грчка, Португалија, све су се изненада нашле између захтева већ усвојене агенде и беса сопствених грађана. У јеку протеста, Европски парламент засут је јајима и камењем. Порука није могла бити јаснија, то што је договорено, мораће да се мења.
Сада и из редова индустријалаца и политичких партија стижу апели да се зацртани циљеви ипак промене и прилагоде захтевима демонстраната, не би ли се избегао даљи хаос. Најзеленија Европска комисија до сада, треба да нађе решење за оно што се чинило најбољим за зелену транзицију, а показало се, ако не најгорим, а оно свакако веома лошим. Демонстранти тврде да су уместо зеленијег и здравијег окружења, како је обећавано, добили губитке и смањење тржишта.
Забринути су због већих пореза, јефтиног увоза, пораста цена енергије, појефтињења њихових производа, а поскупљења других и на све то још су им стигли и захтеви зеленог плана, од смањења броја крава, оптужених да повећавају емисију гасова, до захтева за укидањем пестицида, и оних дозвољених, до краја ове деценије, око чега нису успели да се сложе ни политичари, па је све одложено.
Поред тога, последњих неколико година донеле су пандемију, климатске промене које су изазвале поплаве, а уз све и рат у Украјини, који је пореметио тржиште. Европски пољопривредници једва да су успели да удахну, а стизале су нове недаће, најзад пад производње био је неминован и то је донело озбиљне губитке.
Рат у Украјини додатно је уздрмао тржиште. Брисел је прво увео олакшице које су повећале увоз украјинсих производа, који су преплавили тржиште, цене су пале и домаћи произвођачи су почели да бележе губитке. Државе које су то превиделе као Мађарска, Словачка, Пољска, увеле су своја правила, тако се јединствена европска политика још једном саплела о сопствене одлуке. Трговина која би требало да подлеже законима ЕУ, ипак је решена законима појединачаних држава, које су саме доносиле одлуке о украјинским производима.
Владе које су се залетеле да смање субвенције пољопривреди, сада покушавају да ипак пронађу неки договор. Док се говори о недостатку новца и потреби да фарме буду самоодрживе и да се не ослањају на помоћ државе, дотле се чују одговори да новца очито има, када је за помоћ Украјини одвојено 50 милијарди евра.
Истовремено се испоставља да је куповина плодног земљишта од Африке до Јужне Америке један од уноснијих послова и да је за европске државе, као и све друге, важно да сачувају то што имају. Оно што се назива безбедност хране могло би убрзо да постане најважније питање које ће показати колико су далекосежне биле одлуке којима се штитила пољопривреда и да ли је зелена агенда заиста била најбоље решење.
Наруку фармерима иду избори у јуну, од којих страхују европски политичари. Европска комисија већ је дала предлоге да се заштите фармери од јефтиног увоза из Украјине и да за сада ставе на страну мере заштите животне средине на које су се жалили. То је једнократно решење, али је ипак некакво, а добијено је на захтев пољопривредника, који су сада показали да добро разумеју шта од одлука које доноси Брисел иде њима у корист, а шта их уништава.
Ивана Јанковић
Извор: НИН
