Vukova nagrada me je vrlo obradovala. Obradovala zato što sam kao srbista ceo život posvetio, neposredno i posredno, proučavanju Vuka. A suština tog proučavanja svodi se na onu Andrićevu napomenu da je zadatak srpskih pisaca i filologa da „na neki način prevaziđemo Vuka ostavši mu verni“
A svaki srbista, već odbranom naučne istine da su srpski jezik i pismo osnovni identitetski kriterijumi srpskog naroda – svoju vernost Vuku iskazuje i kao vernost srpskome narodu. A zar ima išta plemenitije nego služiti svome narodu u stalnoj, mada ne uvek i javno prihvaćenoj, odbrani njegovih najbitnijih identitetskih nacionalnih kriterijuma. U ovih nekoliko rečenica istaknutog našeg lingviste, srbiste Miloša Kovačevića, nedavno ovenčanog Izuzetnom Vukovom nagradom, sažima se kako njegova reakcija na prestižno priznanje koje će mu biti uručeno narednog meseca, tako i njegov stav o velikanu čije ime priznanje nosi.
Dugo iščekivani „novi“ Pravopis trebalo bi da se pojavi do kraja godine, da ispravi greške iz prethodnog. Često čujemo primedbe da se tu „stalno nešto menja“, a promene su kozmetičke?
– Pravopis je zakon o načinu pisanja i u njemu, logično, ne sme biti grešaka.Svaka pravopisna greška u tekstu Pravopisa nužno gubi status greške i postaje pravopisna obaveza. Nažalost, prethodna izdanja Pravopisa nisu bila imuna na greške, od kojih su neke „bole oči“, tako da je bilo logično da se javljaju verzije sa malim, „kozmetičkim“ izmenama. Kad se nakon niza naučnih skupova uvidelo da te „kozmetičke“ izmene ne mogu obezbediti dobar, dosledno sistemski utemeljen Pravopis, započeo je proces izrade „novog Pravopisa“, koji se, ubeđeni smo, neće menjati ni u detaljima bar nekoliko decenija – lično verujem čak pola veka.
Verujete li da bi istinska primena Zakona o rodnoj ravnopravnosti u jeziku doprinela stvarnoj borbi za ravopravnost žena?
– Ne očekujem da ikada bude doslovno primenjen Zakon o rodnoj ravnopravnosti u jeziku, jer je to u suštini zakon o „neravnopravnosti“ u jeziku. To proističe iz obimnih analiza i komentara tog zakona. Tako je dokazano da taj zakon bukvalno, propisujući isključivu upotrebu femininativa, zabranjuje slobodan izbor jezičkih sredstava, ruši temelje stilističke norme srpskog jezika, nameće neravnopravnost upravo žena u jeziku i društvu. Jer ako, recimo, kažete da ste vi najbolja „novinarka“, onda se to vrednovanje ne vrši prema svim novinarima nego samo prema ženama novinarima, pa se postavlja pitanje može li se primenom ovog zakona ikad pokazati da je neka žena najbolja u nečemu u poređenju i sa muškarcima i sa ženama. Takođe, ignoriše jezičke i normativne zakonitosti srpskoga jezika, prepušta normiranje kao važan segment jezika političarima i lingvistima nesrbistima, tj. diletantima u srbistici. I tu nije kraj nabrajanja negativnih posledica, čak nekih koje su u suprotnosti sa ustavnim pravima. Verujem da će to uočiti i potvrditi i Ustavni sud, pred kojim se odavno nalazi ovaj zakon.
Da li neminovni upliv tuđica zaista menja i siromaši jezik u tolikoj meri da bi to predstavljalo razlog za brigu?
– Ne verujem da ima ijednog jezika bez tuđica, samo je pitanje koliko su one svrsishodne. Bez tuđica ne možemo u terminologiji, ne možemo ni u neologiji, posebno pri (početnom) imenovanju novih proizvoda, ne možemo pokatkad ni u stilistici. Dakle, ako je upotreba tuđica svrsishodna, bolja od upotrebe njihovih nakaradno skovanih domaćih ekvivalenata, onda tuđice ne siromaše nego bogate srpski jezik. Ali ako upotreba tuđica znači potiskivanje istoznačnih domaćih leksema, ako narušava upotrebu sistemskih pravila srpskog jezika, ako ih upotrebljavamo samo iz pomodnih razloga ili zbog neznanja, onda su tuđice zaista jezički balast. Već je uočeno da je srpski jezik danas izložen veoma jakoj anglizaciji koja, kako to jedan anglista zabrinut za srpski jezik zapisa, prelazi u jezički „angloholizam“ kao najekstremniji stadijum. Takva anglizacija danas preti (u)ništenju temeljnih vrednosti srpskoga jezika, a ona je vrlo uobičajena među mladima, ali i među novinarima.
Kakav je vaš stav o ciljevima i značaju Deklaracije o zajedničkom jeziku?
– Ta deklaracija, nastala u Sarajevu 2017, u pogledu tvrdnji koje donosi, gotovo sama u sebi je protivurečna. Njen nesporni deo da se radi o istom jeziku Srba, Hrvata, Crnogoraca i Bošnjaka srbisti su uvek zastupali, i kao da je od srbista i preuzet. Ti opšteprihvaćeni srbistički stavovi trebalo je da privuku filološki slabo upućene da svojom brojnošću daju dignitet samoj deklaraciji. Ona, međutim, ne govori kako se zove taj „zajednički jezik“, a ne govori zato što je to – srpski jezik, a cilj deklaracije je da srpski svede samo na varijantu nepostojećeg jezika i izjednači ga sa političkim jezicima kakvi su „hrvatski“, „bosanski“ i „crnogorski“. A oni, za razliku od srpskoga jezika, prema kriterijumima jezičkog identiteta, zaista nisu „lingvistički“ jezici nego varijante – u Deklaraciji prećutanog srpskoga jezika.
Često možemo čuti kako smo, kao narod, sve nepismeniji. Ima li osnova za te tvrdnje?
– Danas se govori o dve vrste nepismenosti: ona elementarna, koja se odnosi na nepoznavanje pravopisnih i gramatičkih pravila jezika je lako izmerljiva jer je prisutna na svakom koraku, u gotovo svim medijima, posebno u govoru političara, pa čak i onih nadležnih za kulturu, prosvetu i nauku. Drugi tip jeste funkcionalna (ne)pismenost, vezana za kontekst upotrebe jezika.
Može li se funkcionalno pismenim smatrati čovek koji ne zna razliku između jezika molbe i žalbe, i jezika književnog teksta i kafanskog razgovora, onaj koji sve funkcije jezika svodi samo na jednu – komunikativnu?
Poznavanje jezika nije, dakle, samo normativno nego i upotrebno, jer je jezik dinamička društvena aktivnost koja služi različitim svrhama. Ko ne zna da usaglasi tip jezika sa tipom njegove svrhe, on je u osnovi funkcionalno nepismen.
Akcentovanje nije smešno
Gledaoci se neretko smeju akcentima npr. voditelja RTS koji striktno poštuju pre vek i po ustanovljenu normu. Ima li tu prostora za odstupanje od norme jer „niko tako ne govori“? – Ljudima neupućenim u jezičke zakonitosti i sistem, a koji rođenjem vladaju komunikativnim moćima, teško je dokazati da je nešto što ne odgovara njihovom osećanju – ispravno. Još kada uvide da u tom neznanju nisu usamljeni, onda su ubeđeni da su kriterijumi njihovog neznanja bitniji od naučnih jezičkih kriterijuma. Akcenatski sistem srpskog jezika u primeni nailazi na veliki otpor kod onih (a oni čine većinu!) koji jedino znaju da oni tako ne govore i da im je zato to smešno. Njima je verovatno isto toliko smešna upotreba potencijala (npr. mi bismo radili), a tek koliko im je smešna praviln
Status ćirilice i ustav
Pitanje statusa ćirilice direktno je povezano sa pitanjem statusa Ustava u Srbiji. Nepoštovanje i neprovođenje ustavne odredbe o ćirilici kao jedinom službenom pismu – ukazuje na nepoštovanje samog Ustava. A problem je, očito, u ustavno neravnopravnom a upotrebno ravnopravnom pa čak i nadređenom statusu latinice. Taj problem sjajno je izrazio jedan aforističar: „Borba Hrvata protiv ćirilice u Hrvatskoj nije ništa prema borbi Srba za latinicu u Srbiji.“ Dok Ustav štiti ćirilicu to, nažalost, nije slučaj i sa Zakonom o službenom jeziku i pismima. Dok se taj zakon, kao relikt komunističkog odnosa prema srpskom jeziku i ćirilici, ne uskladi sa Ustavom, ćirilica se upotrebnom boljitku ne može nadati
Marina Mirković
Izvor: Novosti
