Proslavljeni baletski igrač Konstantin Kostjukov više od tri decenije karijeru je gradio u našoj zemlji gde je ovenčan nizom domaćih i međunarodnih nagrada.
Ne miruje ni u penzionerskim danima, jer kao što je znano baletski igrači zbog napora imaju kraći radni vek. Zato se ovaj umetnik, još uvek u punoj snazi, posvetio koreografskom, rediteljskom i profesorskom radu. Podsetimo, bio je svojevremeno u dva navrata i direktor baleta u Narodnom pozorištu, a karijeru danas kruniše kroz svoju baletsku školu, gde, u saradnji sa suprugom Duškom Dragičević, mališane do 10 godina priprema za buduću veliku baletsku scenu. Inače, Kostjukov je poznat i publici koja ne odlazi tako često u pozorište, jer se pojavljivao i u nekim emisijama i serijama koje su emitovane putem TV ekrana („Tvoje lice zvuči poznato”, „Senke nad Balkanom”…). Za naš list govori isključivo o umetnosti, tačnije baletu, jer je njegova impozantna biografija baletskog igrača dovoljno je inspirativna za razgovor.
Slažete li se s konstatacijom da su balet Italijani izmislili, Francuzi unapredili, a Rusi usavršili?
– Jeste, svi to znamo, tako je krenulo, međutim, Rusi su ga najviše razradili, posvetili mu najviše pažnje; pojačali tehniku, pojačali izražaj, dodali tome još i glumu i neki novi način izražavanja baleta, proslavili ga po celom svetu, kad je Nižinski napravio svoju sezonu i po Parizu i po Americi i onda posle krenuli da naprave reformu u baletu i da postoji ne samo zbog igre, nego i da postoji neki siže i koncept, već i gluma ulazi u njega, znači malo jači da bude, onako jedna umetnost koja rešava neke probleme i koja biva filozofski rešena na sceni, na daskama.
Ta ruska dominacija traje već, bogami, sto godina, je l’ tako?
– Jeste. Traje već dosta dugo, pre svega zato što se dosta ljudi bavilo time, što je neko podneblje pogodno za tu profesiju, dosta se ljudi angažovalo. Inače, dosta ljudi voli lepo i da igra i da peva, znači to se dosta odrazilo, i verovatno možda u tom periodu smo imali neke galantljive igrače koji su iskoristili svoje znanje, svoju galantljivost, i tako ga unapredili, proslavili. Cela zemlja je ostavila veliki trag u školi, a škola je ta koja je tradicija, i sad, u principu, kad napraviš jedan dobar fundament, kad se radi u kontinuitetu, i kad se radi pametno, sa planom i sa velikom metodom i velikom efikasnošću, onda ja mislim da to teško može da propadne ili da se pokvari, i da bude neka rupa, neki vakuum. Trenutno ja mislim da Rusi imaju najveći broj izvođača za ceo svet.
Šta je, recimo, Nurejev doneo inovativno da bi ga tretirali maltene kao najvećeg igrača dvadesetog veka?
– Veoma je individualno ko je za koga najveći igrač dvadesetog veka, ali, u principu, Nurejev je pre svega bio talenat, drugo jako malo ljudi išlo je korak ispred svog vremena. Nurejev je bio takav čovek, spada u te ljude koji su radili ono što prosečni igrači ne rade. Igrač koji je bio za sva vremena, koji je radio i bio inovator. On je tu prelazio rampu, granicu scene, bukvalno odlazio u publiku svojim duhom. Telom ne može da ode u publiku, ali duhom je sigurno odlazio…
Kako gledate na kinesku, ideološku varijantu baleta?
– Kinezi su sad veoma napredovali, sve su to tragovi ruskih škola i sigurno će imati velikog uspeha u tome, i imaju velikog uspeha zato što pre svega balet je s jedne strane jedna vrsta sporta, zahteva veliku disciplinu, veliko odricanje. Kinezi, uopšte istočne nacije, u tom smislu su jako disciplinovane i jako puno poklanjaju tome snage i zdravlja i vremena i apsolutno su posvećeni toj disciplini, i oni napreduju u tome. Međutim, kao kod onih zemalja koje su emocionalno jako podignute, i pre svega bilo šta u životu gledaju kroz emociju – kao Rusi, Srbi i slovenske zemlje – to kod njih (Kineza) još strada, i uopšte u tim istočnim zemljama – malo strada kad god je u pitanju neka herojska linija da se prikaže, kao što je na primer muzika Maora, kao što je na primer predstava o Spartaku. Kad god je u pitanju lirika, kad god su u pitanju tragedije – ljubav Romea i Julije, ili bilo šta – tu su malo slabiji u tom glumačkom smislu.
Nemanja Savić
Izvor: Dnevnik
