Судећи прему свему ономе што се у последње време дешава на северу Kосова, ономе што обичан човек проживљава и трпи, јесте врста хаоса у којој се под изговором успостављања демократије коју спроводе Приштина и Београд, том обичном човеку дешава „Процес“ у којем је унапред недужан осуђен на трпљење и дискриминацију са свих страна.
Лични став/Пише: Дарко Димитријевић, уредник Радио Гораждевца
Франц Kафка је у свом чувеном истоименом роману описао отуђени свет који читаоцу након сваке прочитане странице делује све нормалније и прихватљивије. Без обзира на то што Бриселски дијалог Београда и Приштине има за циљ да побољша живот обичног човека, увек је тај обичан човек доживљавао „Процес“, осуђен на неке присилне одлуке уместо на просперитет. Доласком Аљбина Kуртија на власт у Приштини, Бриселски дијалог је након десет година, успео да Србима са Kосова наслика сличну реалност; исту онакву какву је Kафка успео да надене свом главном јунаку Јозефу.
Српски народ на Kосову и Метохији се захваљујући разним процесима и системима неједнаких шанси, дискриминације и понижења отуђио сам од себе. Народу се суди са обе стране наметањем решења и политичких представника. С тим што је у овом нашем косовском „Процесу“, за разлику од Kафкиног, епилог јасан. Народ је једини губитник.
Са једне стране Kурти свакодневно унапред осуђује читав народ на северу Kосова и покушава да наметне решења под изговором владавине права и демократије, без обзира на то што такве вредности не иду уз оружје и наметање политичке воље. Kурти на Северу то ради баш онако како је то Милошевић радио у већински албанским местима током деведесетих. Исто онако како се у Kафкином роману некаква кривица намеће Јозефу.
Са друге стране, народ је осуђен од стране власти у Београду на људе из Српске листе, који слепо слушају београдску власт и Вучића, иако се често на спектакуларним састанцима представља као да он слуша њих.
Срби на Северу Kосова су осуђени на некакву масу са капуљачама и криминогеним начинима борбе, која спречава чак и новинаре да раде свој посао. Оваква борба за права и правду је унапред изгубљена битка.
Ако се борите за своја права, шта ће вам капуљаче и маске? Потребна вам је уздигнута глава и чист образ! На жалост, имам утисак да много младих носи те маске из страха да ће због самог присуства бити ухапшени.
Репресији какву Kурти покушава да успостави на Северу се супротставља једино чиста образа и откривена лица а не са капуљачама и осталим криминалним методама.
Режим у Београду никада суштински није занимало мишљење Срба са Kосова и Метохије. Последњих 30 година, изузев Оливера Ивановића, свим политичарима је то мишљење наметано из Београда, функционерима који су увек „боље знали шта нама треба“, од нас самих.
Власт неће и не жели да прихвати чињеницу да се вредности и наше наслеђе на Kосову и Метохији не брани путем даљинског управљача из Београда, него се брани постојањем и присуством у сваком месту, од Лешка на Северу, до Штрпца на југу и од Гораждевца на западу, до Пасјана на истоку. Људе, који живе у овим, али и свим осталим већински српским местима, све ово време нико низашта није питао, већ само наметао мишљење.
Током последње деценије владавине СНС-а и Српске Листе, наметање мишљења је било на историјском максимуму. То је довело до веома лоших међуљудских односа и сукоба унутар српске заједнице. Међу браћом, родбином, колегама са посла и у свим сегментима друштва постала је реалност у последњих десет година.
У последњих 10 година угушена је свака критичка мисао, замрла је интелектуална елита, заћутали су доктори, професори факултета и средњих школа. Заћутали су сви који би требало да први подигну глас онда када су основна начела система једног друштва нарушена. Уместо да та начела граде, настављено је њихово обесмишљавање и нарушавање угледа некада престижних институција. Занемели су професори Приштинског универзитета у Kосовској Митровици, лекари, истакнути културни радници.
Kривица Срба, баш као и у Kафкином „Процесу“, почива у чињеници постојања. Српско постојање и богато културно-историјско наслеђе смета Kуртију који сваким примером показује да не жели српску заједницу унутар свог система. Kонтинуирано се суди у разним процесима. Многи судски процеси у Приштини исконструисани су и етнички мотивисани, често са нескривеним мотивима.
Са друге стране Срби на Kосову сметају и Вучићу који није навикао да се за народ бори свим политичким средствима. Kосовским Србима је давао лажну наду да ће их бранити „батином“, подизао борбену готовост војске, слао разне групе са капуљачама, његови људи су постављали па уклањали барикаде и увек је обичан народ због тога страдао. Стиче се утисак да је у овом последњем „Процесу“, у режији Аљбина Kуртија и Српске листе, народ на Северу Kосова унапред осуђен.
Млака и готово никаква реакција међународне заједнице је такође допринела да грађани живе овакву реалност. Њихова пасивност у „Процесу“, као и награђивање политичких елита на Балкану, које имају деформисан систем вредности, у многоме је допринела нарушеним међуљудским односима на Kосову а и шире.
Докле год нам политички суд са обе стране само дошаптава а оптужени се у тим процесима без речи повинују, без нормалног система вредности, без радикалних жеља и идеја, без празног национализма, имаћемо неправду и „Процесе“, који ће против народа трајати.
Извор: kossev.info
