Експлозије, барикаде, напетост… на Северу Косова је ухапшен Србин због наводног бомбашког напада. Испод Ибра, Срби у Великој Хочи говоре о малтретману.
Други пут у мање од шест месеци, на северу Косова опет барикаде. У суботу (10. децембар) поподне телефони Срба са севера Косова су почели да одзвањају, испрва са најавама о постављању барикада, а онда и потврдама о њиховим локацијама.
Огласиле су се и сирене за ваздушну опасност, које на северу Косова одавно не представљају сигнал да се тражи склониште, већ позив да се изађе на улицу јер се дешава нека акција Косовске полиције.
Телефони нису престајали да зује ни током ноћи, шириле су се информације о инцидентима од којих би тек понека била потврђена, а у Северној Митровици су одзвањале снажне детонације. Топовски удари и шок бомбе постали су обавезан део вечерњег амбијента, а у четвртак су бачене и две праве разорне бомбе на канцеларију косовске општинске изборне комисије.
Ванредни избори за градоначелнике расписани су након масовних оставки око три хиљаде политичких представника и радника косовског јавног сектора из српске заједнице.
Срби су се противили организовању ових избора без испуњења услова за повратак у институције и спречавали изборне комисије да уђу у предвиђене канцеларије.
За Србе је одлазак увек опција
Док су се барикаде постављале у суботу, косовска председница Вјоса Османи донела је одлуку да изборе одложи, али је било касно јер је та криза већ родила нову. Због наводног организовања бомбашког напада на канцеларију општинске изборне комисије, на Јарињу је ухапшен Србин, бивши косовски полицајац.
Његово хапшење било је треће такво у два дана, а поред нарушавања уставног поретка, попут осталих, најновији осумњичени терети се и за „терористички напад“.
Пре свега овога, буктала је криза са регистарским таблицама које је разрешена тек у продужецима финала на ивици сукоба. И таква атмосфера влада већ неколико година, каже за ДВ Милан Добрић из Северне Митровице.
„Ни сам више нисам сигуран зашто сам овде. Вероватно јер волим ово место у којем сам рођен, где сам одрастао и где су људи које волим“, каже Добрић за ДВ. „Можда се не бранимо оружјем али се бранимо оним што имамо, животима или макар остатком времена које нам је преостало.“
Добрић се дао у приватни бизнис и тако покушава да избегне једну од три класичне опције: одлазак, улазак у странку и државни посао, или рад у некој од невладиних организација. „Делује као да је сав труд тих особа које раде у цивилном сектору узалудан, не зато што они раде лоше, већ зато што их системи не схватају за озбиљно.“
„Српски систем вас види као издајнике и стране плаћенике, а косовски систем као извор додатног прихода и прилике да направе понеку фотку за друштвене мреже како би показали да ипак нешто раде и да Косово као држава у ствари личи на државу“, додаје наш саговорник.
Специјалци плене вино
За косовску владу, ако косовски Срби нису „корисне будале“, онда су „маскирани криминалци“, „терористи“, „групе које дестабилизују Косово у име Србије“.
Већину тих епитета лепи им министар унутрашњих послова Косова Ђељаљ Свећља који је својевремено ометао гласање у сали косовског парламента бацањем сузавца.
Као криминалци су се осетили и у четвртак када су у Великој Хочи бројне камере забележиле вишечасовну драму око заплене преко 40.000 литара вина од српске породице, која није имала уредно регистровану фирму.
Акцију косовске царине подржала је Специјална јединица Косовске полиције као и Албански припадници КФОР-а. Срби широм Косова гледали су на сцене из Велике Хоче са мучнином.
„Била је то јасна порука свим Србима да овде нема места за њих. А овај проблем није настао у четвртка, већ дуги низ година мештани имају проблем са продајом вина“, каже Александар Шавелић, младић који живи у овом месту чувеном по вину.
И док се на друштвеним мрежама развијала дебата о томе колико је власник винарије крив, ретко ко се запитао где је то још косовска царина ишла са специјалном полицијом да затвара породични бизнис.
Велика узнемиреност
У Велику Хочу, енклаву у којој живи неколико стотина Срба, долази се брдовитим пределом прошараним виновим лозама. На улазу у село је споменик киднапованим и убијеним Србима из Ораховачке општине – њих 84.
Споменик који је често мета вандала подсетник је да улазите у место у којем бројне породице, међу којима и Шавелићева, имају једног или више чланова породице које су између 1998. и 2000. киднаповали или убили припадници УЧК.
„У месту се осећа велика узнемиреност, а нарочито код породица које су доживеле киднаповања и мучења својих најмилијих“, каже он за ДЊ. Бројне од тих породица изнова су преживеле трауме старе преко две деценије.
Али, не размишља о напуштању родног места. „Као некоме ко је рођен овде, нису ми нимало пријатне овакве сцене, али свакако бих волео да останем и видим своју будућност на Косову и Метохији упркос свему.“
Милица Андрић Ракић
Извор: Дојче Веле
