Пише: Драгутин Ненезић
Први дио можете прочитати овдје
Протекла недеља на међународном плану је била у знаку мировних споразума, за разлику од домаћег, на ком је била у знаку ескалације сукоба и насиља. Иако на први поглед нема директне везе, мислим да је један од кључних узрока свега што се дешава на улицама Србије у ономе што се у протеклих 12 година десило на Косову, и што ће можда бити предмет некаквог новог споразума. Томе је и посвећен овај серијал. Као и увек, кренимо редом.
Азербејџан и Јерменија
Прошлог понедељка је објављен нацрт мировног споразума између Азербејџана и Јерменије, парафиран у недељи пре тога у Белој Кући, о чему сам писао у прошлом делу. Ради се о класичном мировном споразуму, који по свему судећи не оставља простора за размену територија (чл. 2), већ само за разграничење (чл. 7). Не садржи одредбе о повратку расељених, као ни о мањинским правима, или статусу културне баштине. Занимљива је одредба којом се забрањује да се неизвршавање обавеза из овог споразума не може правдати позивањем на национално законодавство (чл. 12).
Имајући то у виду, овај споразум тешко да може да буде меродаван за косовску ситуацију, како се понегде у нашој јавности могло чути. Околности су посве другачије, како историјске, тако и војне – Азербејџан је победио у рату, и заокружио сопствену територију, и на Јерменији је да то, на овај или онај начин, призна. Парафирање овог споразума је један корак у том правцу. С друге стране, Србија није водила рат с Косовом или Албанијом, већ са НАТО пактом, а резултат тога су Кумановски споразум и Резолуција 1244. Све што је уследило после тога, укључујући и самопроглашење независности, као и бриселски процес, води у неком другом правцу, где јерменски пример може евентуално да служи као подсетник како се не треба односити према сопственом народу и цркви (који су и даље присутни на Косову), као и уставу и међународним савезницима (укључујући ту и разумевање ко су заправо савезници).
Русија, САД и Украјина
Крајем недеље, у петак, одржан је састанак Путина и Трампа, толико медијски пропраћен да нема потребе да детаљније пишем о самом састанку. Споразума није било, али се на њему ради, и инсистира се на томе да и он буде мировни. Опет, околности су другачије и од Нагорно-Карабаха и од Косова, па неким дубинским поређењима нема места, о чему сам и писао раније.
Ипак, пар чињеница може бити од значаја за евентуални косовски споразум:
- САД су прво приступиле обезбеђивању сопствених економских интереса, кроз закључивање посебног споразума (уз све ограде о нпр. стварним рударским потенцијалима Украјине – где видимо још једну сличност са Косовом у митологизацији рудних богатстава);
- (не)постизање споразума ће бити у великој мери зависити од војне подршке коју Украјини пружа политички запад; и
- Споразум ће закључити Русија и Украјина, уз посредовање САД.
На једном другом нивоу, косовски споразум можда зависи од украјинског – ако се украјински не постигне, а Трамп и даље жели своју Нобелову награду, можда ће инсистирати да се косовски споразум закључи, јер му је ту загарантован успех, с обзиром на другачију кооперативност страна.
Драгутин Ненезић: О европском предлогу/споразуму – шта се (ни)је изгубило у преводу
Могућност споразума о Косову
У том смислу, избор је бинаран – косовски спораум може да буде закључен, а и не мора.
Ако буде, он ће вероватно бити закључен полазећи од следећег:
- Апсолутне равноправности страна тј. Србије и Косова, без размене територија, поделе Косова итд. Апсолутно ниједан пример из овог и претходног дела не указује на неку другу могућност, поготово имајући у виду актуелну безбедносну ситуацију у Србији;
- Економских интереса САД, које по мени, како сам писао у прошлом делу, треба тражити у области рударства, пре неко водних ресурса (као нпр. у примерима Египта и Етиопије из тог дела, односно Индије и Пакистана) – поготово јер је Курти заузео Газиводе без икакве реакције са Српске стране; и
- Безбедносне архитектуре коју је Косово изградило уз помоћ својих савезника, укључујући ту војни савез Хрватске, Албаније и Косова (који доста личи на савез Румуније, Молдавије и Украјине), јединствену војну политику Албаније и Косова, као и сталну подршку САД наоружавању КБС. За сврхе овог текста, занемарићемо турски покушај стварања регионалног форума, иако “мир” у његовом називу звучи злокобно.
Другим речима, такав споразум за Србе на КиМ, као и Србију као државу, никако не може бити добар.
Ако га пак не буде, то ће, бар за неко време, значити да су САД задовољне са актуелним стањем на Косову (те да је заправо Трампова прича о миру између Србије и Косова порука Србији) – чему ће бити посвећен наредни.
Извор: КоССев
