У Требињу, под чувеним и хладовитим платанима на главном градском тргу, поводом вести да се снима филм о мом рођаку Дражену Петровићу, набрајамо кошаркашке великане чији је породични корен у херцеговачком камењару. Мисли најпре „похваташе“ оне млађе: Дражен, Бодирога, Даниловић, Гуровић, Савовић…
Вест да ће у Хрватској ускоро почети снимање филма о Дражену Петровићу чуо сам, минуле седмице, под чувеним и хладовитим требињским платанима, у башти истоименог ресторана („Под платанима“), на главном градском тргу, трајном боравишту бронзаних Његоша и Дучића, за тамошње Србе највећих писаца и мудраца њиховог рода.
Мојим домаћинима и пријатељима, момцима с одавно седом косом, одмах сам наручио пиће за тај муштулук који ме је, заиста, веома обрадовао. И то из два разлога. Прво, зато што је тај, прерано и трагично настрадали, кошаркашки великан, репрезентативац Југославије и Хрватске, годинама најбољи играч Европе и звезда НБА, најјаче лиге на свету, то потпуно заслужио. А онда и због тога што ми је Дражен био – рођак. Драженов деда, мој имењак, Јово Петровић и моја баба по оцу, Аница, били су брат и сестра. Срби православци по обоје родитеља са разгранатог породичног стабла дубоког корена, рођени и сахрањени у малој Загори, у Требињским брдима, која је тек недавно добила пут и струју, а давно остала са само „шаком“ људи. Што због колонизације после Другог светског рата – то им је била Титова награда за ратовање на партизанској страни – што због потоњих одлазака њене младости трбухом за крухом из те безводне и камените пустиње.
Најава филма о Дражену била нам је повод да, уместо о политици и сличним досадним темама, тог преподнева, уз кафу и неизбежну херцеговачку лозу, причамо о кошарци, као спорту који Требињци највише воле, јер су се у њој истакле многе њихове комшије или потомци људи из овог бајковитог града на бистрој Требишњици и његове околине којом доминира високи Леотар.
„Ето прилике да се и мала Загора услика на великом платну и покаже пред целим светом“, рече Данило, београдски Требињац који, откако је у пензији, већи део године проводи у родном граду. При томе је, наравно, мислио на то да је отац Драженов, и брата му Александра, Јоле Петровић из Загоре, одакле је, као младић, „после револуције“, отишао у Шибеник, где се оженио Хрватицом Бисерком и добио два славна сина. „Надам се да мој имењак (редитељ најављеног филма је Данило Шербеџија) неће сакрити или превидети Јолино српско порекло, као што то, из политичких или неких сличних, а такође јадних, разлога чине поједини медији у нашој близини“, додао је требињско-београдски Данило.
„И као што је учинио онај Драженов амерички биограф који је у књизи о њему написао да му је мајка Хрватица, а отац из дубровачког залеђа, с јасном намером да читаоци закључе да је Јоле Хрват, пошто цео свет зна да је Дубровник хрватски град“, допунио је Данила темпераментни Саво.
Потом је прича кренула у правцу набрајања кошаркашких асова везаних пореклом или животом за Требиње. Први је поменут Дејан Бодирога, рођен у Банату, чији је отац Васо из села Бодирога у Требињским брдима. Васо се, као момак, са родитељима, браћом и сестрама, колонизовао у банатски Клек, тамо се оженио Милком, такође Херцеговком, и, уз Дејана, добио и сина Жељка. Бодироге и Петровићи су род. Дејанова баба Госпава (као и моја, што већ написах) је сестра Драженовог и Ацовог деде. Дејанов кошаркашки узор био је управо његов рођак Дражен.
„Дејана су звали ‘Бели Меџик’, а годинама је био најбољи играч Европе. Колико га кошаркашки свет цени, доказ је и функција на којој се сад налази – председник Евролиге. Као играч, нема шта није освојио, играјући за репрезентацију Југославије и најјаче европске клубове“, рече Ристо, човек од пера и помало хроничар Требиња. И подсети да је Дејан врло чест гост Требиња и очевих родних Бодирога, где је, давно, обновио напуштену породичну кућу.
Онда је кренуло набрајање осталих великана баскета чији је породични корен у херцеговачком камењару припадајућем невеликој општини Требиње, листом репрезентативаца. Мисли најпре „похваташе“ оне млађе: Предрага Даниловића, Милана Гуровића и Миленка Савовића…
Даниловић, чији су преци са врлетних Зубаца, уз границу са Црном Гором, почео је да игра у сарајевској Босни, а прославио се у Партизану и као репрезентативац Југославије и играч НБА. Гуровић је играо и за Звезду и за Партизан. Као репрезентативац, остао је у сећању многих по „тројкама“ Американцима у Индијанополису 2002, када је Југославија постала светски првак.
Репрезентативну каријеру је имао и Савовић, ког љубитељи кошарке памте као дугогодишњег омиљеног капитена београдских „црно-белих“ – „гробари су га звали „Свети Сава“ – и по улози директора клуба кад је Партизан (1992), предвођен тренером Жељком Жоцом Обрадовићем, једини пут у својој историји, постао првак Европе.
Нешто ранијем таласу требињских кошаркашких великана припадају Драгиша Вучинић, капитен Црвене звезде у генерацији Славнића, Капиџића, Симоновића…
И Здравко Чечур, првотимац сарајевске Босне у време кад је она, предвођена тренером Богданом Тањевићем и незаборавним асовима Делибашићем и Варајићем, била првак Европе.
У Требињу је рођен и одрастао и Борис Савовић, дугогодишњи првотимац Црвене звезде, (некад моћног) вршачког Хемофарма и још неколико домаћих и иностраних екипа. За њега се говори да је рекордер по броју клубова за које је наступао. Википедија их је набројала 19, с тим да је у неким играо и више него једном.
Овако дуг списак квалитетних кошаркаша моји саговорници су лаконски објаснили. Херцеговци, кажу, имају све предиспозиције за кошарку – висину, одличну моторику, добру грађу и ратнички темперамент без ког не може да се игра и побеђује у спорту који окупља десетине милиона играча свих боја и са свих континената. Ту ми је пала на памет статистика направљена негде седамдесетих година прошлог века, па којој су Требињци представљени као, у просеку, највиши људи међу више од 20 милиона Југословена.
Причу је закључио Данило, који ју је и почео: „Надајмо се да ће млади Шербеџија направити добар и истинит филм о нашем Дражену и да ћемо, макар у два-три кадра, видети и Загору и Требиње.“ На крају да кажем, ред је: седокоси момци ми нису дали да платим обећану туру за добијени муштулук о филму. „Ти си гост“, рекли су углас.
Јово Вуковић
Извор: РТС ОКО
