Владимир Мајковски је своју познату поему Облак у панталонама први пут прочитао 1915. у кући Осипа и Љиље Брик. Тако ће отпочети његов љубавни однос са Љиљом, што је била слабо скривана афера, нарочито с обзиром на то да је за њу знао, може се рећи и подржавао је, Љиљин муж Осип Брик. Он је иначе и финасирао штампање првог издања Облака у панталонама на чијем почетку је стајала посвета “Теби, Љиљо”! Љиља Брик је са познатим совјетским песником одржавала однос око пола деценије, током којих је Мајаковски чак и финансијски издржавао Брикове. Она је ту аферу прекинула због посесивности и љубоморе Мајаковског. Преносимо вам овде шест писама које је Мајаковски слао Љиљи Брик у периоду од 1924. до 1928, углавном са својих песничких гостовања по СССР-у и Европи.
(Париз, 20. октобра 1928. г.)
Драга, мила, чудесна и рођена Мачкице.
На жалост, ја сам у Паризу који ми је досадио до безосјећајности, гађења и одвратности. Данас одлазим на пар дана у Ницу (избили су познаници) и изабраћу гдје ћу се одмарати. Или ћу се на 4 седмице настанити у Ници или ћу се вратити у Њемачку.
Без одмора уопште не могу да радим!
Разумије се, ни дана више од два мјесеца нећу остати у тим, за мене слабуњавим, крајевима.
Ствари за сада не полазе за руком.
Пискатор је за сада неостварив. Паришких ауспиција нема (ситна предавањица), све наде су “Малик” хоће да потпише са мном уговор у зависности од квалитете драме (интензивно радим). С обзиром на то, за сада се само облизујем за аутомобилима – нарочито сам ишао да гледам салон аутомобила.
Рутмана никако нисам могао да нађем, кажу да је отпутовао. Kавијара сам дао Герцфелду да би он Рутману доставио цигарете.
Шалито је обећао да ће послати хронику, иако је у недоумици ширио своје ручице и умјесто комадића предлагао некакав читав културни филм.
Од умјетности могу да гледам само кино и тамо идем сваки дан.
Сликари и пјесници су одвратнији од љигавих острига. Покварених. То занимање се сасвим изродило. Раније су фабриканти правили аутомобиле да би куповали слике, а сада сликари праве слике само да би купили аутомобил. Ауто је за њих све друго само не саобраћајно средство. Али то саобраћајно средство је ипак незамјењиво.
Да ли је био код тебе Хајкиц? Он је премило створење.
Волим те и љубим, рођена. Грлим Оску и цјелујем Буљку.
Твоје Штен.
У телеграму је било Штен. берлинско. Хвала за писмо.
Пиши, мало моје!
20/X-28. г.
(Париз, 9. новембра 1924. г)
Драги-драги, мили-мили,
вољени-вољени Љиљек.
Већ читаву седмицу сам у Паризу, али ти нисам писао зато што о себи ништа не знам – у Kанаду не путујем нити ме путују, у Паризу су ми за сада дозволили да се задржим двије седмице (трчкарам у вези са даљим), а да ли да путујем у Мексико чини ми се да би то била бескорисна ствар. Покушаћу опет да успоставим везу с Америком ради путовања у Њујорк.
Kако ја живим ово вријеме ни сам не знам. Моје основно осјећање је немир, немир до суза и потпуно помањкање интересовања за све овдашње. (Умор?)
Ужасно бих хтио у Москву. Kада се не бих стидио тебе и редакција, већ данас бих кренуо.
Станујем у Елзином хотелу (29, руе Цампагне Премиèре, Истриа Хôтел); нисам ти брзојавио адресу, јер Елза каже да и на стару адресу писма одлично долазе. Доћи ће и до мене – ако напишеш. Ужасмо сам забринут за тебе.
Kако је с књигама и с уговорима?
Замоли Kољку да каже “Перцу” да ништа не пишем не зато да бих забашурио аванс, него зато што сам, ужасно уморан, свјесно дао себи 2-3 седмице одмора, а онда ћу се одмах расписати на све стране.
На станици у Паризу нико ме није дочекао, јер је телеграм дошао тек 10 минута прије мог доласка, па сам са мојим познавањем француског језика самостално тражио Елзу. Смјестио сам се, ипак, у Елзином хотелу, јер то је најјефтинији и прилично чист хотелчић, а ја се чувам и настојим колико могу да се не вуцарам.
Елза, Андреј и ја веома смо добри пријатељи, од тебе и мене Елзи смо купили бундицу, увијек заједно ручамо и доручкујемо.
Много лутам с Лежеом, навраћао сам Ларионову, али га нисам нашао. Осим позориштâ, нигђе више нисам био. Данас идем на ручак са Елзом, Тамаром и Ходасевичима. Разумије се, не с пјесником! Једном је навратио Зданевич, али он је заљубљен и налази се под неким женским крилцем.
Под руководством Андреја ја се постепено одијевам и чак сам добио од мјерења жуљ. Али за ту ствар не осјећам никакво одушевљење.
Већ први дан боравка овђе посветио сам куповини за тебе, наручили смо ти коферче – одлично – и купили шешире, послаћемо их чим твој кофер од свињске коже буде готов. Парфеме сам послао; ако дођу читави, такве исте ћу слати постепено.
Оски сабирем рекламни материјал и плакате. Ако добијем одобрење, мало бих путовао по францускимн градићима.
Ужасно је тешко без језика!
Данас сам у Булоњској шуми видио скотика и умало да нисам заплакао.
Бојим се да не испаднем провинцијалац, али немам баш никакву жељу за путовање, и све ме вуче назад да читам своје стихове!
Досадно, досадно, досадно, досадно без тебе. И без Оске није добро. Ужасно вас волим!
Од сваке Елзине сличне интонације падам у чезнутљиву сентименталну лиричност.
Мора бити да већ одавно нисам писао овако безбојних писама, али, прво, књижевно сам потпуно исцијеђен, а, друго, нема баш никакве веселе и животворне самоувјерености.
Пиши, сунашце.
Украо сам од Елзе твоје писмо (пишеш да ти је досадно и да ћеш се досађивати без мене) и закључао га у свој кофер.
Писаћу ти и слати телеграме (и ти!), надам се да ћу у предстојећим данима бити ведрији. И писма ће постати
ведрија.
Љубим те, мало моје, пољуби Оску, потпуно ваш Вол.
Пољуби Љовку, Kољку, Kсаночку, Малочку и Љовина. Они су сто пута паметнији од свих Пикаса.
Мајаковски
Парис (није то Пâрис!)
9. X-24. г.
(Париз, 2. јуна 1925. г.)
Драги-драги, мили
и највољенији Љиљонок!
Ужасно се радујем што ти у свом писму Елзи водиш бригу о мени – да бих спавао, да бих се понашао као у својој породици и да бих што прије путовао даље а то значи да сам ја породично псетанце, и онда је све добро. Пишем ти тек данас зато што је у суботу, неђељу и понеђељник све било затворено, и ништа се није могло сазнати о Мексику, а без Мексика нисам се могао одлучити да ти пишем. Мој брод, на жалост, иде тек 21. (то је најближи). Сутра купујем карту. “Еспагне” Трансатлантиqуе – 20 000 тона. Добар стрико иако има само два димњака. Скупо. Настојим да ништа не трошим и да живим од нашег листа, гђе се пласирам по 2 фр(анка) од ретка.
Настојим да учиним све како би Еличка што прије отпутовала. Био сам у конзулату. Сутра ћу послати Елзу, и тада ће брзојавно питати Москву.
Не пишем ти да ми је ужасно досадно само да ме – вајкало не би грдила.
Изложба је веома досадно и ништавно мјесто. Таква неукусност какву је чак тешко замислити.
Такозвани “прољетни Париз” ништа не вриједи – овђе ништа не цвјета и свуда се само поправљају улице. Прво вече смо проходали, а сада више никуда не излазим, у 24 сата спавам 2 пута, једем дупли доручак, перем се, и то је све.
Сутра ћу почети писати за “Леф”. Не састајем се ни с једним од старих познаника, а од нових је најбољи Бузу – псето Елзиних познаника.
Kада му кажу “умри!”, он легне с ногама увис; кажу му “једи”, и он једе све шта хоћеш, а када га воде на ланцу, он се тако отима да домаћини морају трчати, а он се само пропиње на задње ноге.
Он је бијел, са једним црним ухом има дугачку длаку и веома дугачки нос. Гłуп је као ноћ, али нипошто не би потрчао средином улице, трчи само по тротоарима.
Мастила је нестало.
Долетио сам добро. Нијемац преко пута је повраћао, али не на мене, него на Kовно. Пилот Себанов је одличан. Испоставило се да њемачки директори сами настоје да се њим лете. На свакој граници он је правио реверансе, при сусрету с другим авионима махао је крилима, а у Kенигсбергу се са својим апаратом зауставио пред самим вратима царинарнице, сви се престравили, а испоставило се да је он добитник прве награде за тачност атерирања.
Ако будеш путовала авионом, онда само с њим. Послије тога ја и он смо се читаво вече гурали по Kенигсбергу.
Мачкице, пиши – да добијем прије него што отпловим.
Читав списак ствари предао сам Елзи, и све ће ти бити достављено. Од сутрашњег дана ћемо почети слати.
Пиши ми да ли је Оска добио новац за сабр(ана) ђ(ела).
Љубим те, мíли мој и рођени Љиљик. Воли ме бар мало, потпуно твоје
Штене
Пољуби Осика!
2. ВИ-25. г.
Молим те – пиши!
(Баку, 20. фебруара 1926. г.)
Драга и рођена моја Kисица!
(То сам ја направио од Kиса-мачкица — и Лисица.)
Ја сам сада у Бакуу, гђе сам видио (а и приликом путовања) много интересантног, о чему и журим да ти пишем.
Прво, од Kраснодара па све до Бакуа с нама у возу је путовао један велики веома стари мајмун. Мајмун је сједио код прозора и стално жвакао. Не дожвакавши, често се заустављао и озбиљно и дуго гледао у планине, гледао зачуђено, безнадно и тужно као Левин послије губитка на картама.
А прије тога, у Kраснодару, било је необично много паса, о којима сада и пишем пјесму.
У Бакуу такође није без животиња. Прво, прекјуче је испод прозора протрчало заједно једанаест (тачно) камила, трчале су право на трамвај. Испред њих је, подигавши руке, натрашке поскакивао човјек у кафтану, викао на њих и нешто им доказивао се врате.
Једва једвице их је вратио.
А преко од мене сваки дан у девет сати видим једног доброг магарца с воћем. Што се тиче Регине Фјодоровне, ње већ није било, отпутовала је у Москву.
Живим весело: чим нешто – читам “Лијеви марш” и непогрешиво одговарам на питања – што је футуризам и гђе је сада Давид Бурљук.
Сретник Осја, и он живи пунокрвним и привлачним животом: читао сам о његовом наступу у Дому синдиката, а такође проникнут гњевом чланку о киноплакату у “Совјетском екрану”.
Предај му много пољубаца. У телеграмима ја га не љубим зато што су телеграми експресни, могу доћи ноћу, а не бих хтио да га ноћу узнемирујем ради неких ситница.
У уторак или сриједу путујем у Тифлис и, чим заврши читање, одмах у Москву. Досадило – маса бесмислености. Приређивачи млади. Између читања огромни интервали, и ни једно предавање није усклађено са удобним возовима. Зато, мјесто у међународном возу, путујем положивши под главу шаблонско, удобније, али не дâ ми се да чупам крпеље, погос крпељима звијезда огромно ухо. Без крпеља би било удобније, али не дâ ми се да чупам крпеље поготово када се ради о 20 000 примјерака.
Овђе је прољеће. На улицама продају мимозе. Може се ићи без зимског капута, али тада је врло хладно. Лијево од мене је нека уличица и у њој је фризерски салон “Аелита”, и одмах све на турском, али то изгледа страшно инострано, јер ту је сада латиница: апотека и одмах на њиховом – “Аптиq”, а мјесто неђеље овђе је уопште – петак. Десно од мене је Kаспијско море, у које свакодневно утиче Волга, а нема куда да истиче јер је то море – језеро и његово стање је безизлазно.
Драго Сунашце, јако ми те је жао што сама мораś да петљаш са станом, а и завидим ти јер је интересантно петљати са станом.
Рођена, веома сам те пожелио. Свакоме је потребно да има неког човјека, а код мене тај човјек си ти. Истина.
Љубим те објема уснама и уз то сваком од њих безброј пута.
Потпуно твоје Штенел-о (Азербајџанско)
20. ИИ-26. г.
Драго-драго, мило,
рођено и вољено мало мачкасто сунашце.
Дивље сам пожелио тебе и ужасно сам вас пожелио све заједно.
Путујем као луд.
Већ сам читао у: Вороњежу, Ростову, Таганрогу, опет у Ростову; сада сам у Kраснодару, вечерас ћу већ не читати него хрипати – молим организаторе да ме не возе у Новоросијск, а они моле да путујем још и у Ставропољ.
Тешко је то читање. Читам сваки дан, на примјер, у суботу сам у Новочеркаску читао од 8.30 навече до 12.45 послије пола ноћи; молили су ме још да наступим у 8 сати ујутро на универзитету, а у 10 сати у коњичком пуку, али сам то морао одбити, јер сам у 10 сати отпутовао у Ростов и у РАПП-у читао од 1.30 до 4.50 а у 5.30 већ сам читао у радионицама Лењина. То никако нисам могао одбити: то је било за раднике и бесплатно!
Ростов – такође, није ружа!
Шетајући са мном улицом, локални хроничар ми је рекао:
“Kажу геније и зло су нездруживи, а код нас у Ростову они су се здружили.” У преводу то значи да су се код њих прије неколико мјесеци проломиле и у једно спојиле канализационе и водоводне цијеви! Сада више не пију обичну воду него савјетују да се пије кухана, и то не касније од 4 сата послије кухања, јер, кажу, ствара се некакав “талог”.
Можеш, онда, замислити шта сам радио у Ростову!
Пио сам нарзан, умивао се нарзаном и чистио се нарзаном тако да још увијек сав пиштим.
Чај и супу три дана нисам ни видио.
Такав ти је интелектуални живот.
Са духовне и романтичне стране, такође, слабо.
Догодио се само један романтичан случај, па и тај прилично чудноват. Послије наступа у Новочеркаску позвао ме је себи у кабинет тамошњи професор хемије и усрдно ме частио властитим вином од властитог грожђа и све у мензурама и епруветама и уз пут ми читао своје 63-годишње пјесме. Пошто је вино било одлично, а мезе никакво, осим разних “мангана и анхидрида”, врло брзо сам се развеселио и почео се љубити са тим, у поезију заљубљеним, хемичаром.
Реторте су веома танке и ако их просто ставиш на сто, како се показало, оне се разбијају; ја сам то брзо увидио и повукао сам своју плоснату чашу, али сам у руци видио само футролу – чашу су за успомени украли студенти, тако универзитет није имао никаквог губитка, али, зато се ја још више бојим Ростова и сасвим сам разоружан.
Мораћу да кухам нарзан и перем посуђе, само не знам како ћу знати када заври нарзан кад увијек и шуми и пушта мјехуриће?!
Опасно је живјети, као што каже списатељица Елза Триоле.
То су сви догађаји. Јеси ли добила парица? Послао сам их поштом да ти их донесу право у кревет. Још не знам да ли ћу у Kијев, јако је потребно и јако ми се не иде.
Ако не одем у Kијев, у неђељу-понедељак ћу бити у Москви, а ако одем – у уторак-сриједу.
Не заборављај ме, моје рођено, ја те ужасно волим и ја сам ужасно твоје
Штене.
Пољуби Оска.
Kраснодар,
29. XИ — 26. г.
Осик, пази на Леф. Љубим те.
Твој пом. Вол.
(Париз, 7 маја 1927. г.)
Мој чудесни, драги и вољени Љиљик.
Чим сам упао у “Истру”, чак ни шешир још нисам скинуо, а већ су ми донијели твоје писмо. Дивље сам се обрадовао и даље сам се већ понашао према твојим упутама – бринуо сам се о Елзи, мислио на кола итд., итд.
Мој живот овђе је сасвим бљутав и невјероватно досадан. Све чиним да бих максимално скратио рокове боравка у овим досадним иностранствима.
Данас имам велико вече овђе у Паризу. Флаксерман ће навратити код мене (он је овђе у вези с разним ауто-авиапословима). Вечераћемо, и идемо да читам. Деветог путујем у Берлин, а одатле у Москву преко Варшаве (за сада не дају визу – само транзитну).
У Прагу ме рука забољела – толико сам напотписивао својих књига. Аутограми – то је чехословачка болест, нешто као скупљање марака. Чеси су ме одлично дочекали, било је велико вече, предвиђено на хиљаду људи – међутим, продали су све карте, а онда су почели продавати и купоне, а када је продана половина купона, људи су се једноставно враћали јер се више у салу уопште није могло ући.
*Преузето из књиге Без бијелих застава коју је објавило издавачко предузеће “Веселин Маслеша” из Сарајева 1975. године, а превео ју је Дервиш Имамовић.
Извор: glif.rs
