По први пут од када знамо за овдашње политичке диобе, нећемо морати да бирамо између једног и другог до искључивог сукобљавања, него ћемо моћи да трагамо за оним што нас спаја, како би држава и друштво ишли напријед
Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
И раније сам писао овдје да не видим ништа негативно у разлазу између Јакова и Милојка. Ништа негативно по црногорско друштво и демократске токове у њему. Напротив. Овакво раслојавање може само да допринесе јачању државних институција, а слабљењу култ(ов)а личности који овдје представљају највећу политичку болест.
Мило против Мома, Слобо против Мила, Мило против Света…. све су то биле копије оних Брозових обрачуна са разноразним „крцунима“, као и оних Николиних са сердарима и главарима који бјеху малчице подигли своје главе више него што је господару било по вољи. Елем, све су то били сукоби, углавном, око једне те исте столице, и око једног те истог центра или полуге моћи.
За разлику од тога, нама је данас јасно да „млади и паметни“ двојац који води Црну Гору, сједи на двије столице. Али не у оном смислу политичке или идеолошке дволичности, него управо у смислу јасног раздвајање институција и ингренција. Па ћемо тако, можда по први пут у историји ЦГ (ако не рачунамо доскорашњу двогодишњу кохабитацију са Ђукановићем ове нове власти) добити двије различите политичке опције на двије сасвим различите позиције моћи: предсједничкој и премијерској. У овако фрагментираној слици политичке већине, такав однос снага може само допринијети развоју демократије, и потребе да међусобно уважавамо различитости. И наравно – умањити могућност било чијег политичког монопола.
Предсједник реално има нешто слабију политичку позицију од премијерске, али му је легитимнија и временски јаче утврђена (на период од наредне 4 године) од оне Спајићеве, за коју се треба борити из часа у час, из проблема у проблем – како би се и она одржала на исти тај временски рок.
А да не говоримо колико зависе један од другог, и колико су међусобно упућени један на другог, по питању најважнијх политичких и државних одлука. Зато, по први пут од када знамо за овдашње политичке диобе, нећемо морати да бирамо између једног и другог до искључивог сукобљавања, него ћемо моћи да трагамо за оним што нас спаја, како би држава и друштво ишли напријед. А да не говоримо о томе колико ће такво демократизовање још више маргинализивати политичке екстреме оличене у ДПС-у и његовим сателитима, или у Вучићевим политичким експозитурама у Црној Гори.
До читања у сљедећем броју….
