Недјеља је и тмуран, кишовит децембарски дан у Будви. Истовремено је и прилично топло за ово доба године. Што због чињенице да недјељом не раде продавнице, што због тога што је продавачица необично разговорљива и весела, испред трафике се формирао повелик ред. У њему се налази тридесетогодишња жена, чије подочњаке не успијева да прекрије свјеже нанесена шминка.
Пише: ђакон Павле Љешковић
Ту је и педесетогодишњи, нервозни човјек који свако мало подиже своју лијеву руку, гледајући у часовник. За разлику од њега, два дјечака, који са собом носе прибор за пецање, прилично су весела, док разговарају са униформисаним полицајцем, који се враћа кући из ноћне смјене. Иза њих је замишљена жена у позним седамдесетим годинама, коју та читава колона испред ње уопште не брине, па, полако и стрпљиво чека свој ред. На самом крају шаролике и необичне колоне је човјек у мантији, средњих година. У трафици је са продавачицом и њена једнако весела другарица. Између њих је импровизовани сточић на којем се налазе двије чаше из кафе-апарата који је наслоњен уз саму трафику. Након што се поздравио са дјечацима, који су се, купивши грицкалице и жвакаће гуме, удаљили у правцу Словенске плаже, полицајац је упитао продавачицу за разлог њеног необично веселог расположења. Значајним тоном му је одговорила следеће: “Јутрос је мој муж коначно потписао папире за развод и одселио се из нашег стана. Мјесецима сам га убјеђивала да то учини! У једном моменту сам прекинула да му спремам оброке и перем веш. Чак сам у потпуности престала да комуницирам са њим! И баш када сам изгубила сваку наду, јутрос када сам устала, затекла сам празну собу у којој је у задње вријеме боравио. На кухињском столу је оставио потписане папире. Сада сам, ето, коначно слободна жена! Коначно слободна!” Након тих ријечи је извадила боцу вињака који се налазио испод сточића у трафици, сипала себи и другарици у чашама за кафу и понудила полицајца и жену која је стајала поред њега. Њих двоје су ту част љубазно одбили, истовремено јој честитајући необични повод за славље. Човјек који је свако мало бацао поглед на свој часовник је упитао због чега је уопште тражила развод.
“Наравно да је проблем у њему. Ја сам остварена личност која стално ради на себи. Већ годинама идем на фитнес и зумбу. Своју линију сам до савршенства дотјерала. Такође, редовно одлазим на јогу и достигла сам завидан ментални и духовни склад! И док ја константно напредујем, он само назадује. Живот му се своди на посао од девет до пет, након којег редовно одспава дебела два сата. Вече проводи крај телевизора, уз чипс и пиво. Не памтим када ме је задњи пут извео на неку забаву или бар у неки фини ресторан.”
Када су сви који су били испред ње обавили своје куповине и пошли својим домовима, ред је дошао и на старију госпођу, која је продавачицу најприје упитала да ли има дјеце са својим мужем. Добила је потврдан одговор и увјерење да дјевојчица мајку потпуно разумије и у свему подржава. Мало је проблем у дјечаку коме је једанаест година и прилично је везан за оца. Но, само је питање времена када ће и он све схватити и подржати своју мајку. Након краћег размишљања, госпођа је уздахнула и продавачици саопштила следеће: ” Много шта сам прошла у животу, али ми ништа тако тешко није пало као самоћа. Ускоро ће други Божић који нећу прославити заједно са својим вољеним супругом. Нашла сам га једног тмурног новембарског јутра на његовом кревету. Упокојио се у сну, мирно и спокојно – онако како је и читав свој животни вијек провео. За Божић смо некада, пошто би ујутро рано наложили бадњаке, обавезно одлазили у цркву на литургију и читав тај дан проводили у некој необичној радости, за коју знам да је више никада овдје на земљи нећу осјетити. Ту срећу и благостање сам искључиво са њим имала. И ове године ће ми, баш као и прошле, за тај празник доћи дјеца и унучад. На њиховој љубави и пажњи сам Господу неизмјерно захвална. Међутим, чак ни то не може замијенити присуство и љубав мог супруга.”Након ових ријечи, бака је обавила своју куповину и прије одласка, продавачици поручила и следеће: “Док си на вријеме, позови свог супруга и замоли га да се врати. Вјеруј ми да ништа на овом свијету није идеално, па ни брачни живот двоје супружника. Зато прихвати оног којег ти је Господ послао онаквог какав јесте и истрај до краја на путу који си сама одабрала оног тренутка када си пристала да се за њега удаш!”
Док је стара госпођа одлазила, пратили су је цинични погледи продавачице и њене другарице. Када је угледала свештено лице, другарица је полугласно прокоментарисала :”Ево, још само ти је, после оне досадне бабе, фалио и овај да почне да нешто попује!” Након тога су се обадвије насмијале и попиле по гутљај слављеничког вињака.
Убрзо је киша почела све јаче да пада. Једино што је успијевало да надгласа шуштање увелих листова на тротоару, био је упечатљив и продоран смијех коначно слободне жене, који је допирао из, од љетњих жега и јесењих киша, прилично похабане и зарђале трафике…
(Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу и ђакон у цркви Свете Тројице у Старом Граду у Будви)
Извор: mitropolija
