Прогресивни љевичар Габриел Бориц, 35-годишњак чији су корени по оцу на Угљану у Хрватској, а с мајчине стране у Kаталонији, побиједио је на предсједничким изборима у Чилеу коју су се одржали у недељу 19. децембра, пише Јутарњи лист на почетку текста о човјеку који је у читавом региону описан углавном као „нови предсједник, хрватског поријекла”.
Борицова побједа долази више од двије године након највећег марша у модерној историји Чилеа.
Више од 1,2 милиона Чилеанаца изашло је у тада на улице главног града Сантјага како би протестовали против неједнакости у друштву. У протестима је погинуло 36 особа, више од 11.000 их је повређено, 28.000 приведено.
То се од „најуспешније латиноамеричке демократије” није очекивало. Према свим показатељима, Чиле је требало да буде мирна и просперитетна јужноамеричка нација па је зато још више изненадила количина беса која је развалила улице.
Оно што је почело као побуна средњошколаца због дизања цене карата у градском превозу, претворило се у широко прихваћени захтев за доношењем новог устава и свеобухватним променама.
У том контексту је важно разумети и Борицову побједу.
Шта Чилеанци могу да очекују од њега? Је ли он заиста радикал и „комунистичка лутка”, како је током кампање покушао да га етикетира Kаст?
Бориц је за вријеме студија био члан Аутономне љевице, удружења утемељеног на марксизму и антиимперијализму. Ту групацију је напустио 2016. године кад је основао коалицију Frente Amplio (Широки фронт) с пуно прагматичнијим политичким приступом.
Бориц се истакао као један од вођа студентских протеста 2011. године за бесплатно образовање. Година студија у Чилеу у то време коштала је у просjеку 5.500 долара, а постојале су и велике разлике у квалитету између приватних и јавних универзитета. Због тога су студенти из мање богатих породица након факултета грцали под теретом студентског дуга или једноставно нису ни добијали шансу за даље школовање.
С 29 година ушао је у Kонгрес, као заступник у Доњем дому ријетко насељене најјужније регије Магаланес чијих 80 посто становника живи у граду Пунта Аренас, популарној бази за екскурзије на Антарктику. Једва је скупио 35.000 потписа за кандидатуру, а онда је неочекивано победио Даниела Хадуеа из Kомунистичке партије и постао прво лице љевичарске алијансе.
Прошле године Бориц је посетио скупину просвједника који су затворени због демонстрација наводећи да су неправедно у затвору, а кад је пре неколико година био у Паризу, посетио је једног од убојица сенатора Хаима Гузмана, који је сарађивао с Пиночеом, а убијен је 1991. године.
Kао представник нове генерације љевице у Чилеу, Бориц је често критиковао странке лијевог центра као сувише пасивне и „неолибералне”. Борица су јавно подржала и многа позната лица, што је вероватно додатно допринијело његовој победи, пише Јутарњи лист.
Ипак, поглед у његов програм показује да ту нема ничега посебно револуционарног.
Скраћивање радне недеље са 44 на у Европи стандардних 40 сати. Наглашене тезе о феминизму, зеленој економији, признавању ЛГБТ заједнице и подршка чилеанским Индијанцима. Обећање о независности централне банке. Ту су и предлози о ширем државном покрићу здравствених услуга и реформе пензионог система као и реконструкција националних жељезничких пруга.
Три су идентитетска питања која се тренутно постављају у Чилеу, додаје Јутарњи. То су долазак у земљу више од милион имиграната од 2014. године, углавном грађана Хаитија и Венецуеле. Други је мобилизација највеће чилеанске аутохтоне групе, Мапуче Индијанаца, и њихов захтјев да им се врати земља и ресурси одузети током насељавања Чилеа. Треће су велике промене по питању женских права и ЛГБТ заједнице у Чилеу, а и шире у региону – предузети су кораци у смеру легализације абортуса, а недавно су легализовани истосполни бракови.
Да ли ће Бориц имати одговор на ова три тешка питања?
Извор: Недељник
