Немачке конзервативне опозиционе странке сматрају да је земљи потребно више патриотизма – како би се превазишла поларизација и придобили источни Немци. Али, већ и сам појам „патриотизам“ у Немачкој је проблематичан.
Опозициона странка десног центра, Хришћанско-демократска унија (ЦДУ), представила је прошле недеље Бундестагу нови предлог који Немачку погађа у нерв још од краја Другог светског рата: када Немци могу да буду поносни што су поново Немци?
Немачкој је, наводи конзервативна странка, потребан дан националног сећања на 23. мај којим би се обележило усвајање немачког устава (Основног закона) 1949. А потребан јој је и нови „Савезни програм патриотизма“, који би подразумевао следеће:
– повећати „видљивост“ националних симбола – посебно националне заставе – на јавним местима и то „током читаве године“,
– да се у јавним приликама чешће пева химна,
– да немачка војска одржава више церемонија и окупљања у јавним просторима, „како би се нагласила веза између оружаних снага и цивилног друштва, и развио патриотски потенцијал те везе“.
Демохришћани су притом дали све од себе да те идеје представе модерним, инклузивним терминима. Оно што су назвали „потенцијалом патриотизма“, не би требало оставити снагама на политичкој маргини, наводи се у документу.
Другим речима, ЦДУ се нада да ће повратити патриотски потенцијал од својих изборних ривала на крајњој десници, Алтернативе за Немачку (АфД). Идеја је борити се против „све веће поларизације и фрагментације нашег друштва“, написали су у свом предлогу лидер ЦДУ Фридрих Мерц и лидер сестринске баварске Хришћанско-социјалне уније (ЦСУ) Александар Добринт.
Kултура поноса, култура срама
Проблем немачког патриотизма стар је колико и сама Савезна Република Немачка. Ожиљци повређеног националног поноса од последица Другог светског рата и данас су видљиви.
Анкета коју је 2021. спровео институт Инса показала је да 61 одсто Немаца сматра да би школе међу децом требало да негују „позитивнију везу с Немачком“. Није међутим јасно шта би то тачно требало да значи, али историја Немачке подразумева да ће патриотизам увек бити проблематичан.
„Kо још може, без размишљања и без инхибиције да исповеда своју повезаност са немачком нацијом?“, пита Мартин Сабров, историчар и портпарол Лајбницовог центра за савремену историју из Потсдама. „У владиној четврти (у центру Берлину) постоји Меморијал Холокауста који обележава шест милиона убијених Јевреја и још милионе других људи убијених у рату. Било би право чудо да немамо мучан осећај када је реч о националности.“
Kонтроверзне боје заставе
Постоје међутим и старији разлози због којих разговор о националном поносу у Немачкој није тако једноставан као у другим земљама. Немачке националне боје – црна, црвена и златна – имају веома политизовану историју и ретко уједињавале све Немце на исти начин, као што је случај нпр. са америчким „звездама и пругама“ или британским „Јунион Џеком“.
Црно-црвено-златним бојама први су махали поједини корпуси пруске војске у време када се борила да ослободи Европу од Наполеона. Они су их и успоставили као националне боје немачке конфедерације почетком 19. века, а саму заставу усвојила је национална скупштина након револуција 1848. године, у време када су се национални идентитет, слобода и индивидуална права били испреплетани с антимонархистичким осећањима.
Боје су, међутим, „изашле из моде“ када се моћ Пруске повећала, а монархија поново потврдила, односно када су 1871. црна, бела и црвена постале боје новог немачког Рајха. Црно-црвено-златни образац поново је усвојила Вајмарска република 1919, након пада цара Вилхелма II, да би га нацисти поново одбацили 1934.
Али, чак и после Другог светског рата, боје су биле спорне. „Дошло је до свађе са ДДР-ом“, подсећа историчар Сабров. „Они су заправо били први који су користили црно-црвено-златно, а тек потом је Запад следио њихов пример. Зато то и јесте комбинација боја која не може да се узима здраво за готово од стране различитих политичких табора.“
Немци су у последње две деценије постали мање гадљиви када је реч о националним бојама, посебно када навијају за своје спортске репрезентације. Светско првенство у фудбалу за мушкарце 2006. које се играло у Немачкој, често се и са задовољством наводи као зора новог, позитивног и оптимистичког патриотизма. Током читавог тог турнира, названог чак „летња бајка“, национална застава вијорила се са небројених балкона и ретровизора аутомобила, а нација је стајала иза (приметно мултикултуралног) тима спортиста.
У последњих неколико година, црно-црвено-златне боје и културолошко питање патриотизма све више су преузимале крајње десничарске политичке снаге, попут исламофобног покрета ПЕГИДА и антиимиграционе странке Алтернатива за Немачку (АфД), основане 2013. године.
Уставни патриотизам
ЦДУ је сада себи дала у задатак да преотме појам националног поноса од крајње деснице. Она такође, према мишљењу политичког аналитичара Увеа Јуна са Универзитета у Триру, покушава да поново успостави традицију „уставног патриотизма“ – што би био патриотизам не нужно заснован на националном идентитету, вец́ на вредностима утврђеним у немачком уставу.
„Они у ствари кажу: овај устав који је створио стабилну демократију у Немачкој, треба да се искористи као повод за славље“, објашњава Јун за ДW.
Међутим, када је реч о њиховим предлозима, Јун каже да није сигуран да би чешће истицање заставе имало ефекат којем се надају у ЦДУ – да поврате гласаче од АфД, која, према најновијим истраживањима јавног мњења, поново расте.
„То ће бити тешко“, каже Јун, пошто многи гласачи АфД у ствари гласају из протеста и немају више поверење у партије центра као што је ЦДУ.
И историчар Сабров је скептичан: „То је покушај повратка у тзв. ’нормалност‘, а да се притом не пориче сопствена историјска одговорност. Али, мислим да су такви покушаји потпуно бескорисни. Не мислим да је у модерном друштву могуће било шта наметати одозго.“
Извор: www.dw.com
