Испод зажареног неба у жутом, наранџастом и црвеном пламену, андрогена фигура стоји на мосту.
У таласастом плавом капуту, који изгледа као да се улива, надреално, у бујицу морскоплаве, индига и тегет боје иза њега, он се држи са две издужене руке за ћелаву главу налик лобањи.
Очију разрогачених од шока, из себе испушта крик од ког се леди крв у жилама.
Упркос далеким назнакама нормалности – две прилике на мосту, брод у фјорду – све је проткано осећајем исконске, неиздрживе страве.
Говорим, наравно, о Крику норвешког сликара Едварда Мунка – другој најславнијој слици у историји сликарства, после Леонардове Мона Лизе.
Или, да будем сасвим прецизан, то је једна од четири верзије Крика које је Мунк за живота насликао.
Најранија насликана верзија, из 1893, налази се у Националној галерији у Ослу.
На другом месту у истом граду, Мунков музеј може да се похвали другом насликаном верзијом, из 1910, као и верзијом рађеном техником пастела из 1893.
Али верзија коју описујем, пастел на картону из 1895, још увек у оригиналном раму, једина је од четири која је и даље у приватном власништву.
Она је 2012. накратко поставила рекорд најскупљег уметничког дела продатог на некој аукцији, када је, после 12 минута лицитирања, достигла цену од скоро 120 милиона долара у Сотебију у Њујорку.
Купац је био амерички финансијер Леон Блек, који је позајмио дело новој изложби, Мунк и експресионизам галерије Ноје у Њујорку.
„Најскупља верзија је уље на платну у Националној галерији у Ослу“, каже историчарка уметности Џил Лојд, која је била кустоскиња ове изложбе.
„Али пастелна верзија је невероватна, зато што су боје тако живописне, тако свеже, као да је јуче насликана.
„По мени је то најинтензивнија верзија: зато што је пастел тако слободан медиј, можете да видите како је Мунк мењао линије и контуре.
„И зато има невероватно наелектрисану, живу површину, коју не добијате на уљаним сликама на тај начин.“
Егзистенцијална тескоба
Изложба у галерији Ноје истражује везу између Мунка, рођеног као друго од петоро деце сиромашног војног лекара 1863, и покрета авангардног експресионизма који се јавио у Немачкој и Аустрији у раним годинама 20. века.
Иако изложба ставља нагласак на позније фазе сликареве каријере (Мунк је умро 1944. године), и даље налази место за Крик из 1895. године, који је насликао три године пошто је стигао у Берлин, где је врло брзо изашао на лош глас.
У Немачкој је, током неколико креативно махнитих година, док се дружио са сродним сликарима и писцима, као што је његов блиски пријатеље Аугуст Стриндберг, у кафани Црно прасе, Мунк насликао значајне слике које остају његова најпознатија дела, међу њима Вампира и Госпу.
Оне су биле осмишљене за његов епски, полуаутобиографски циклус Фриз живота, који је преточио његове властите изражене емоције о љубави, сексуалности и смрти у универзалне симболе.
Првобитна верзија Крика из 1893. године била је један од 22 елемената у том циклусу.
Мунк је 1892. године насликао претечу Крика названу Мучнина у сутон, безнађе.
Композиција – крваво небо, мост са три фигуре, плавичасто-зелено језеро и крајолик – запањујуће су слични, али стил, иако релативно радикалан у оно време, није нарушавао традицију онако као Крик.
Мунк се заправо пробио са том сликом, пошто је агресивна егзистенцијална стрепња заменила ранију атмосферу углађене меланхолије.
Сликар је у дневничкој забелешки од 22. јануара 1892. године записао инспирацију за Крик:
„Шетао сам путем са двојицом пријатеља – сунце је залазило – и осетио сам налет меланхолије – одједном је небо постало крваво црвено.
„Застао сам и наслонио се на ограду, смртно уморан – док се пламтеће небо попут крви и мача надвијало над плаво-црним фјордом и градом – моји пријатељи су пошли даље – а ја сам остао да дрхтим од стрепње – и осетио сам бескрајан, вечити крик у читавој природи.“
Фигура у Крику би зато могла да представља неку врсту аутопортрета самог сликара, чија је старија сестра Софи умрла кад је он имао 13 година.
Историчари уметности сугеришу још један извор за њега – перуанску мумију коју је Мунк видео на Светском сајму у Паризу 1889.
У галерији Ноје, Крик је последња слика са којом се посетиоци сретну на изложби, јер, како Лојд каже:
„Све у вези с том сликом је суштина експресионизма“.
Сви ми испуштамо крик
Наравно, са становишта историчара уметности, Лојд је у праву.
На изложби, суморни дрворез из 1917. немачког уметника Ерика Хекела недвосмислено одаје експресионистички дуг Мунку.
Хекелова композиција, у којој се човек држи за слепоочнице док стоји у претећој пустопољини која делује као да експлодира у крхотине светла, очигледно много дугује Мунковом црно-белом литографу Крик из 1895.
Почетком Двадесетог века, овај принт био је најраспрострањенија верзија Мункове слике.
А, опет, нису само експресионисти били инспирисани Мунком.
Крик је био претеча слика Френсиса Бејкона о вриштећим папама.
Енди Ворхол је 1984. направио серију принтова који Крик препакују у јарко упадљиве боје.
Крик је сасвим случајно и омиљена „историјска“ слика Трејси Емин.
Она је 1998. године чак снимила филм у ком је посетила норвешки фјорд и вриштала ту читав минут, док се камера задржавала на површини воде.
Харизматична српска уметница перформанса Марина Абрамовић убедила је становнике Осла да вриште у јавности у почаст Мунку.
Језеро еха (1998), злокобна слика британског сликара Питера Дојга садржи аветињског полицајца који се држи за главу баш као у Мунковом Крику.
Најфасцинантнија ствар у вези са Криком вероватно није његов утицај на потоње сликарство, већ начин на који је надрастао историју уметности и постао камен међаш популарне културе.
Крик је био покраден, карикиран и пародиран толико често да је сада славан сам по себи, много више од његовог творца.
Људи који никад нису чули за Мунка и даље препознају Крик, захваљујући безброј референци на њега, у свему, од Симпсонових до филмске хорор франшизе Веса Крејвена Врисак са маском „Гостфејса“ коју носе убице а инспирисаном Мунковом сликом.
Крађе из музеја у Ослу различитих верзија Крика – једна 1994. године, друга деценију касније – само су појачале озлоглашеност слике.
Лојд каже да је свеприсутност Крика делимично последица чињенице да ју је „лако претворити у карикатуру – што није случај са многим другим сликама.
Као призор, она је сведена на саму суштину, а то значи да једном кад сте је видели, више је не заборављате: веома је лако разумети визуелну идеју која стоји иза ње.
И, наравно, у међувремену се појавила свуда: на ручним ташнама, плакатима, шољама, сам бог зна где све не.“
Истовремено, није баш сасвим лако објаснити њену универзалну привлачност.
За Лојд, она је успешна, као призор, зато што артикулише важну промену која се десила у западној култури на преласку у 20. век.
„Крик је један од оних призора који најбоље сумира прекретницу у историји“, објашњава она.
„Он представља човека одсеченог од свих извесности које су га тешиле до тог тренутка у 19. веку.
„Више нема Бога, нема традиције, нема обичаја нити правила – остао је само сироти човек у тренутку егзистенцијалне кризе, суочен са универзумом који не разуме и са којим може да се повеже само у тренутку панике.“
Она додаје:
„То може да звучи веома негативно, али такво је савремено стање.
„То је оно што разликује савременог човека од постренесансне историје до тог тренутка: тај осећај да смо изгубили сва сидра која су нас везивала за свет.“
Алистер Сук је критичар уметности за Дејли телеграф
Извор:bbc.com/serbian
