Пише: Милија Тодоровић
Петицију за смјену Андрије Мандића, а због саучешћа породици Ратка Младића, покренули су и подржали они који су:
1. Најдиректније одговорни за покретање и охрабривање рата о чијим злочинима суди Хашки суд (партија Мила Ђ.), и који су се дебело окористили о околности тога рата, монополизујући у друштву и држави свој „главнокомандујући“ положај. Нико никад од њих, наиме, није понудио или поднио оставку нити претрпио смјену неким сличним гласањем (какво се сада иницира) због својевремене апсолутне и безрезервне подршке рату који је водио осуђени Младић. Напротив, до краја су налазили начина да се декларишу као изданци такве политике, пишући телеграме саучешћа породици покојника кога је Хаг оптужио да стоји иза Младићевих ратних подухвата. Потпуно је ирелевантно шта лично мислим о свим тим хашким суђењима и бриселским тумачењима рата у ЕX-JУ, овдје само покушавам да „нацртам“ портрет досљедности Ђукановићеве партије…
Пошто Андрију Мандића нико не оптужује за ратне злочине, већ управо за изразе саучешћа, онда овдје подсјећамо на дјела саучешћа у Милошевићевој политици, која је спроводио ДПС…
Да ли ће опозиција коначно научити да је државни интерес важнији од страначког?
2. Они који не могу и неће (Бошњачка странка) да се ограде од партнерства са СДА у БиХ, иако је научно доказано да је та партија личностима осуђених злочинаца у Хагу, давала већу и значајнију подршку, него што је то један телеграм саучешћа породици покојника.
3. Они који, по сопственом признању, активно сарађују са премијером Хрватске Пленковићем који је саучествовао у жалости за генералом Праљком, а хашке пресуде јавно коментарисао као неправедне. Овдје говорим о екстра-лицемјерном Адријану Вуксановићу из ХГИ (ено га са ДПС-овцима за говорницом јуче).
4. Они који су осули рафалну вербалну паљбу по Хашком суду, због првостепене пресуде Тачију и осталим „родољубима“ чији су злочини, по њиховом убјеђењу, одбрамбенији и частољубивији од оних, рецимо, Младићевих. Овдје мислим на г. Ђељошаја и представнике албанских националних партија (изузев принципијелног и досљедног Николе Цамаја).
И ето, то је та, што би Нушић рекао, ожалошћена породица: скуп људи којима није било страно да чине више од оног за шта сада оптужују Мандића, и којима се образ не црвени од тога што се праве да то никад нијесу чинили. А спремни су и да запријете „кочењем“ европских интеграција, ако се њихов политички противник не казни за гријех за који они никад нијесу одговарали. А требали су, и још увјек требају…
