Будући да је сјебана наша ментална имагинација остаје да размишљамо попут једног коментатора на порталу ИН4С, који биланс разговора ГП УРА-е са дијелом опозиције о формирању мањинске владе сагледавао као знамење већинске (апсолутне) пропасти, циљајући, притом, у (као) главног кривца: Кривокапића Здравка; а не, рецимо, Ранка.
Бранислав Нушић прије више од сто година написао је свој позоришни комад „Сумњиво лице“. Имајући у виду поражавајући број прочитаних лектира током основне и средње школе данашње омладине, биће потребно да се у најкраћим потезима преприча садржина овог славног дјела. Па и то ваља учинити онако како то ради скоро сваки данашњи ученик. Скокнућу, дакле, на интернет да учиним један „копи-пејст“:
„Представници тадашње власти [има се у виду Србија из времена династије Обреновића, прим. М. У.] били су користољубиви и подмитљиви послушници који су око себе скупљали људе који су им слични и били спремни да учине све како би сачували свој положај. Капетан Јеротије је био ʼкаријеристаʼ, глуп и ограничен човек који је волио да чита туђа писма. Хватање сумњивог лица за њега је био начин да обезбиједи напредовање у служби, иако то није заслужио, јер је био кукавица и лош државни чиновник. Капетанови помоћници се нису много разликовали од њега. Писар Вића је био улизица, препотентни и безобразни човјек који се преко државне службе обогатио, а Жика необразован човјек и ноторна пијаница. Понашање Јеротија и Виће током истраге, начин хапшења и саслушање недужног младића показују најбоље каква је била власт у тадашњој Србији. Сазнавши ко је сумњиво лице и какве су његове намјере, Јеротије је доживио лични пораз и велику срамоту, али га то није спријечило да учини све како би заштито себе и остао на власти. Довољно је било само да смисли причу и оптужи особу на положају нижем од свога“.
Сада, када смо се присјетили, макар и први пут у животу упознали сиже свевременог Нушићевог текста, можемо закључити како се од тога времена до данашњега дана у менталитетској структури овдашње политичке елите није промијенило скоро ништа. Има, дакле, једна ситница што нас је учинила још безнадежнијим у еволуцији нашег пропадања. Данас више нема сумњивих лица. Сви су бар једном у политичкој или гласачкој каријери били издајници − јавно, транспарентно, као да никакав преступ нијесу учинили.
Издајство се наметнуло као фундаментални квалитет политичке транзиције.
Можда је у парадигматском смислу одличан примјер Новак Килибарда. Он је почетком 90-их година наступио на крилима великосрпског национализма. Када је пак дошло доба да у свјетским оквирима није било профитабилно бити било какав Србин, сасвим ноншалантно, Килибарда се винуо у великоцрногорски шовинизам. То своје обретеније од једног до другог клатна великог национализма, колико памтим, правдао је школским примјером софизма: „Само магарац не мијења мишљење“. Због тог перфидног озакоњивања реторичког (а и сваког другог) неморала многи су заиста постали магарци, жртве застрашујуће лакоће мијењања ставова, политичких, идентитетских, културолошких итд., а све по принципу: једрим тамо гдје најбољи вјетрић дува.
Према томе, остаје употребљиво само још једно питање: Ко је крив зато што смо сви постали кривци? Сумњивих нема, одговорних нема.
Будући да је сјебана наша ментална имагинација остаје да размишљамо попут једног коментатора на порталу ИН4С, који биланс разговора ГП УРА-е са дијелом опозиције о формирању мањинске владе сагледавао као знамење већинске (апсолутне) пропасти, циљајући, притом, у (као) главног кривца: Кривокапића Здравка; а не, рецимо, Ранка.
Размишљао сам о том закључка добрих десет секунди. Потом, схватих, такву поруку (и циљ) могао је смислити само гласач ДФ-а.
Јебига, анонимни, по логици презимена, крив је Здравко. Штета што се и Јоковић не презива тако.
Милован Урван
