Текст изузетне елегије, скоро тужбалице, „Још не свиће рујна зора“ има дугу генезу. Сама пјесма садржи много мотивског и елегијског материјала који би могао упућивати да је ријеч о изворној, народној пјесми, насталој на простору данашње Црне Горе. Да ли је доиста ријеч о народној или о ауторској пјесми, или пак о народној пјесми која је доживљела више ауторских редакција, то је питање која је данас тешко разјаснити.
Колико је познато, пјесму је први пут забиљежио Корнелије Станковић (1831‒1865) у својим Српским народним песмама [мелографски запис], након чега је пјесма уз одрђене измјене у тексту, имала и свој мелодијски развој. Након Станковића, већ је Фрањо Кухач (1834‒1911) понудио другачију мелодију (Јужно-словјенске попјевке, 1878).
Српски историчар књижевности Мирослав Пантић налази да је аутор пјесме Мирослав Зановић (1751‒1786). Међутим, прије десетак година обновљено је увјерење да је аутор и композитор пјесме Василије Васа Николић (1822‒1890), српски адвокат, пјесник и боем. До тог закључка долази др Милован Мишков, професор Педагошког факултета у Сомбору, који је извијестио беградски лист Новости:
[…] Имао сам дилеме око те песме све док у Народном музеју у Кикинди нисам нашао песмарицу коју је, руком, на славеносербском, у Мокрину 1846. исписао тамошњи учитељ Лука Давидовић. Под бројем 99, у њој је Николићева песма Јошт не свити бела зора. У потоњим верзијама, у њој јесте промењена понека реч, па је уместо беле, постала рујна зора, али то су безначајне измене […].
Но, да ли је заправо име композитора олако прихваћено и као име аутора пјесме Још не свиће рујна зора!?
Знатно прије открића проф. Мишкова, историчар српске књижевности Боривоје Маринковић (Српска грађанска поезија, 1966) одбацује могућност да је аутор пјесме било Васа Николић, било Мирослав Зановић, што поздрављавају и неки каснији истраживачи (в. Ђ. Перић, „Уметнички текстови Српских народних песама Корнелија Станковића“, Музиколошки институт САНУ, 1985), те извјеснијим сматрају да је аутор пјесме, заправо, књижевник Јован Николић (1806‒1852), некадашњи секретар Књижевног Совјета у Крагујевцу. О томе свједочанство оставља Антоније Арнот-Арновљев (1808‒1841). „Побрајавши његова [Мисли се на Јована Николића] печатана дела он ставља и једно примјечаније. ՚У Давидовићевом Забавнику за год. 1833. има од њега три лепа превода… и једно оригинално сочиненије под именом песме љубавне՚. То је пет ՚љубавних՚ песама, међу којима се налази и текст песме Јошт не свити бела зора“ (Перић, 191). Ако бисмо слиједили „логику“ датума, чини се да је најстарији помен ауторства у вези са 1833. годином, дакле, тринаест година прије спомена Васе Николића, о чему податак оставља учитељ Лука Давидовић.
Пјесма Још не свиће рујна зора својом темом, својом мелодијом и метриком (симетрични осмерац, са припјевом на крају сваке строфе) могла би заиста бар као свој узор имати народну тужбалицу. Међутим, текст какав нам је данас познат несумњиво је резултат ауторског чина, или низа интервенција од стране више аутора или интерпретатора. Ова пјесма, наиме, садржи нешто нетипично за народне тужбалице. Још је Вук Караџић примјетио да тужбалице одликује импровизација и непостојаност пјесничког ткива, тужбалица је пјесма тренутка, безмало, афекта. Али овдје то није случај. Осим што је текст пјесме у мушком гласу, а тужбалице су „женске пјесме“ и у буквалном смислу ријечи, она је прецизно парцелисана и тематски организована, скоро као градација туге и бола која свој врхунац достиже на самом крају у припјеву: „далеко, далеко“, јер то што одлази, управо „бјежи“ далеко под земљу, није „мртва драга“, већ радост живљења: „Ал՚ од мене радост бјежи/ далеко, далеко“ – у смртну, коначну, раздаљину, која је пак толико страшна да је усмртила и све оно што наизглед живи: и ноћ, и зору, и дах зефира, и пастирску пјесму, и славуја, и пољско цвјеће, и прољеће…
Милорад Дурутовић
