Књижевник Градимир Стојковић, који је преминуо у 78. години, оставио је велики траг. Био је најчитанији је прозни дечји писац у посљедњих 30 година на просторима бивше Југославије.
Током свог живота написао је велики број књига, а нека његова остварења имала су више издања. Прије свега, са „Хадуком у Београду“ не направио, може се рећи, чудо, будући да је велика помама владала за овим књижевним ремек-дјелом.
„Хајдук у Београду“ је имао преко двадесет издања, уз тираж преко 500.000 примјерака. Пјесме и приче Градимира Стојковића биле су превођене на енглески, француски, италијански, њемачки, руски, словачки, бугарски, румунски, мађарски и македонски језик.
Родио се 3. марта 1947. године у банатском селу Мраморак као млађи син у породици учитеља. Од малена је показивао да је велики књижевни таленат. У трећем разреду Градимир осваја своју прву награду за књижевност, Змајеву награду за песму.
Године 1963. добија награду за пјесму на конкурсу поезије младих Војводине, који расписује панчевачка библиотека. У жирију су те године били Мирослав Антић, Ђорђе Влајић и Милош Николић.
Градимир први пут објављује пјесму у листу Панчевац. Исте године снима први аматерски филм, а наредних година још неколико, за које добија награде на фестивалима широм тадашње Југославије. У филмовима је био сценариста и сниматељ. Добија другу, потом и прву награду за песму на Конкурсу поезије младих Војводине. Објављује пјесме по листовима и часописима тадашње Југославије. Почиње да пише за лист Панчевац.
Градимир Стојковић 1965. године уписује студије електроенергетике на Техничком факултету београдског Универзитета, које убрзо напушта. Исте године са двије пјесме је заступљен у зборнику Осуђени на нежност, објављеном у Панчеву. Наредних година добија прве награде за пјесме на Конкурсу поезије младих Војводине. Снима и неколико ауторских аматерских филмова. Након три године, 1968. уписује се на Вишу педагошку школу у Београду, одсјек општетехничког образовања.
Вишу педагошку школу завршава 1970. и запошљава се у београдској ОШ „Ђура Даничић” као наставник основа технике. Почиње да се бави дјечјим филмом и оснива Фото-кино клуб у школи, а потом и Атеље младих талената. Фотографије и филмови дјеце којима је ментор освајају бројне награде у Југославији и иностранству. Као наставник ради све до 1995. године. У међувремену, у тешким и суморним данима 1993-94. ради за УНИЦЕФ и ОКСФАМ програме за дјецу Хајде да се играмо по избјегличким центрима Србије.
По напуштању посла наставника накратко се запошљава у маркетингу компаније Бел Паџет, гдје оснива и уређује дечји часопис Деци Бел, али већ следеће године запошљава се у Библиотеци града Београда, у општинској библиотеци „Лаза Костић” на београдској општини Чукарици. Води трибине Бранко Ћопић (књижевност за децу) и Међу јавом и међ сном (књижевност за одрасле), све до њихових укидања 2004. године. У пензију одлази 2010. године. У међувремену ради на медијском описмењавању наставника у невладиној организацији Медијафокус. Одржава преко 2 хиљаде књижевних сусрета са дјецом Србије, Црне Горе, Македоније, Хрватске, Републике Српске, БиХ, Мађарске и Румуније.
Издавачка кућа „Вук Караџић” из Београда објављује 1985. године његов роман за младе „Хајдук у Београду“, који бива награђен наградом Политикин забавник. У наредним годинама овај роман доживљава бројна издања, тираж од неколико стотина хиљада примјерака и бива више од петнаест година најчитанија књига за младе по библиотекама широм земље.
Објављује бројне романе за младе, збирке пјесама и приповедака. Постаје један од најтиражнијих и најчитанијих писаца за младе. Добија бројне књижевне награде. Године 2017. брисан је са списка Удружења књижевника Србије. Године 2022. постаје члан Српског књижевног друштва.
Извор: Глас Српске
