Здравко Kривокапић треба да настави куда је кренуо, а црквени великодостојници нека наставе у молитви да доносе одлуке најбоље за Цркву и народ, јер ћемо сви на крају одговарати пред Богом као људи који су били просвећени и упознати са својим обавезама и могућностима.
Пише: Божидар Чармак (в.д. Генералног директора Директората за кривично и грађанско законодавство)
Након објављивања текста понуђеног Темељног уговора од стране Владе Здравка Kривокапића, остао је утисак да је једина ставка спорна у том документу име и презиме премијера који треба да га потпише. У овој или некој другој варијанти, порука је из Цркве да тај премијер ради нешто супротно интересима Цркве.
Да ли се премијер Kривокапић „игра“ са Црквом како рекоше неки црквени великодостојници, тако што бар двадесет година уназад сваке неђеље одстоји Свету Литургију и што се из Једне Чаше причешћује Тијелом и Kрвљу Христовом не тражећи ништа за узврат осим духовних потреба? Нити вијест о томе, нити зачеље на прославама, нити било какав орден.
Да ли се Здравко Kривокапић како рекоше неки црквени великодостојници „игра“ са Црквом тако што је стао на чело листе која је први пут за 30 година разбила у парам-парчад Мила Ђукановића?
Да ли је Здравко Kривокапић крив што је Цркву у Црној Гори увео у комфор какав она духовно и историјски заслужује? Не само законодавно, него и статусно у ред са свим другим историјским, културним и државотворним институцијама у Црној Гори.
Је ли Здравко Kривокапић крив што је иако лаик, истински духовни ђак блаженопочившег митрополита Амфилохија и што због тог васпитања мора да носи товар дијела његовог крста, увреде и нидподаштавања са истих адреса и на исти начин на који су њега оспоравали за живота?
Је ли Здравко Kривокапић крив што је ставио главу у ловачко кљусе и политички и животно када је Црна Гора била на ивици грађанског рата приликом устоличења митрополита Јоаникија на Цетињу? Је ли то гријех Здравка Kривокапића према Цркви?
Је ли Здравко Kривокапић крив због тога што Црна Гора има Устав и међународне обавезе од којих зависи и живот народа и статус саме Цркве и државе? Заиста није мит да су за вријеме литија постојали људи и кругови блиски црквеним великодостојницима који су одлучивали о потезима Цркве и који су оштро лобирали за уклањање Цркве из процеса 30. августа и капиулацију у преговорима са тадашњом владом и ДПС-ом.
Здравко Kривокапић никада није био на тој страни, јасно је знао коме се не смије попуштати, и помрсио је многе конце тим круговима, чиме се не могу похвалити баш сви који се данас брину за исправност Здравка Kривокапића.
У Црној Гори се зна ко је Здравко Kривокапић, а зна се и у Цркви, наравно уколико неког истински занима важност истине и борба за истину. Можда је Здравко Kривокапић крив што за њега Црква није занимљива само када треба заузимати зачеља по гозбама и узимати ордење, правити селфије и излазити из анонимности, као код неке друге духовне ђеце исте Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве.
Заиста, то није васпитање које је Црној Гори оставио блаженопочивши митрополит Амфилохије. Митрополит нас је васпитавао да будемо задњи. Његово ордење било је од рана и увреда које је носио на души и образу и није чудо што се таквим ордењем ките и његови ђаци што у црквеном клиру, што међу искреним лаицима као што је Здравко Kривокапић.
Да ли је Здравко Kривокапић крив што му рука није посегла за једним другим неприхватљивим уговором, који нема везе са Црквом и државом?
Да није Здравко Kривокапић крив што није посегао за потписивањем Меморандума између политичког и друштвеног добра и зла?
Да није крив што је препрека неким нечасним интересима у Црној Гори?
Да ли је Здравко можда крив што је Уговор између СПЦ и државе планиран да буде печат на тај Меморандум, на мјешавину криминала, корупције са бистром водом коју нам је оставио митрополит Амфилохије?
Да ли је Здравко крив што зна да лопов не улази транспарентно, јасно, него на мала, једва одшкринута врата, под маском рањивости и добрих намјера и што је препознао и објавио тог лопова?
У Црној Гори се зна ко је Здравко Kривокапић, али се зна и ко су они који га не подносе. Чијим ријечима и образу су склонији да вјерују црквени великодостојници, нико од нас не треба да суди, пресудиће за све Бог који је и човјекољубив према људској муци и ништавности, а страшан према човјековом свјесном паду, дрскости и бахатости.
Здравко Kривокапић треба да настави куда је кренуо, а црквени великодостојници нека наставе у молитви да доносе одлуке најбоље за Цркву и народ, јер ћемо сви на крају одговарати пред Богом као људи који су били просвећени и упознати са својим обавезама и могућностима.
Уколико је за неке црквене великодостојнике важно да неки други премијер потпише Темељни уговор са Црквом, треба сачекати колико буде потребно. Све је ово тренутак у вјечности. Ако Црква одлучи да Здравко Kривокапић не потпише Темељни уговор, исправно је признати да је овај премијер једно и може да буде само једно са својом Црквом, као што је био и као што је учио у деценијама свеопштег отпадништва од вјере, митрополит Амфилохије, као и сви други на којима лежи и стоји континуитет вјере у Црној Гори.
Темељни уговор ако већ мора, нека сачека неког ко ће заиста бити „друга страна“, на супрот Цркви, ко би у свом ђеловању могао заиста бити потенцијално опасан за положај Цркве и можда такав уговор буде и логички исправнији, као однос двије истински различите стране.
Једно је сигурно: док је Здравко Kривокапић премијер, Црква ће у границама Црне Горе моћи да испуњава однос са државом, а што је још важније да обавља своју мисију у складу са највећим историјским и духовним идеалима хришћанског Истока и хришћанске Европе, и да ће јој врата Темељног уговора остати до краја отворена на принципима крајњег максимума који Црна Гора у овом тренутку може политички, правно и економски да испуни.
Све остало су ријечи које пролазе и калкулације људи недостојних историјских ситуација у којима су се затекли. Ти људи у политици и круговима утицаја игру са народом у Црној Гори након 30. августа доживљавају као шаховску партију за разигравање и демонстрацију подивљале и слијепе сујете, и као политички оброк који се не служи за трпезом народа који се за њом затекао, него се просипа у кориту пуном отпадака и сплачина, у чијем конзумирању нема ничег пристојног, патриотског и узвишеног, конзумирању које одише приземним лактањем, тискањем, подригивањем и непристојним залогајима.
Што год да буде у наредним данима, била је животна част бити дио велике еманципаторске побједе 30. августа, још увјек оличене професором Здравком Kривокапићем, и још већа част доприњети њеној садашњој одбрани у данима када је пробуђени спавачи у нашим сопственим редовима, трећепозивци и дезертери овог вишедеценијског еманципаторског процеса који је родио и водио блаженопочивши митрополит Амфилохије, свим силама издају, прљају, мијењају, мрзе, разводњавају и бришу из памћења наше Цркве и из карактера нашег народа.
Извор: ИН4С
