Издавачка кућа „Грчко-латински кабинет“ започела је свој рад као својеврсна авантура, објавивши 1991. године речник старогрчког језика у тиражу од 50.000 примерака. Тржиште је убрзо доживело слом, а речник се продавао читавих десет година, али се та одлука показала далековидом. Данас ова издавачка кућа објављује јединствене књиге у малим тиражима, а читаоци су једногласни у оцени да је свако ново издање – прави драгуљ. Зашто је овај пројекат од самог почетка био некомерцијалан, какву је улогу у историји Русије имало уништавање класичних гимназија и због чега издавач данас, у доба вештачке интелигенције, покреће „Библиотеку ГЛК“ са делима Еуклида и Њутна у оригиналу, као и о поетској едицији „За малобројне“, која је неочекивано добила нови живот у прози — у интервјуу за портал „Богослов.ру“ говори оснивач издавачке куће, доктор философских наука, кандидат филолошких наука, професор и члан Експертског савета Више атестационе комисије при Министарству просвете и науке Руске Федерације за теологију, Јуриј Анатољевич Шичалин.
— Јурије Анатољевичу, Ви сте почетком деведесетих година регистровали „Грчко-латински кабинет“, јер сте дуго носили у себи издавачки пројекат из области класичне филологије. Реците нам шта је, по Вашој замисли, улазило у корпус књига тог пројекта? У којој мери је он до данас остварен?
— Од средине седамдесетих година предавао сам грчки и латински језик на Филолошком факултету Московског универзитета, који сам завршио 1974. године на Катедри за класичну филологију. За опште уводне курсеве елементарног латинског језика, али и за наставу са студентима класичног одсека, коришћен је уџбеник В. И. Мирошенкове и Н. А. Фјодорова, опремљен мањом хрестоматијом. Настава грчког језика на класичном одсеку одвијала се на основу умножених текстова источнонемачког зборника вештачких наставних текстова, чувеног Волфа: те текстове смо искористили и у нашем уџбенику грчког, који је више пута прештампаван. Граматика се углавном изучавала по уџбенику Сергеја Ивановича Собољевског, који је такође садржао мању хрестоматију; коришћен је и веома сажет и практичан уџбеник Александра Николајевича Попова, без хрестоматије, који смо такође у своје време објавили. У видокругу студената класичног одсека налазила су се и предреволуционарна коментарисана помагала за гимназије, посвећена латинским и грчким ауторима, претежно класичног периода. Све је то омогућавало да универзитетски студенти класичне филологије већ до краја прве године читају у оригиналу почетак Цезаровог дела De bello Gallico, неколико страница Цицерона, неколико песама Катула, одломке из Овидија и почетак Ксенофонтове Анабасе. То је, у начелу, омогућавало даље упознавање са грчким и латинским ауторима и, уз довољно труда, достизање до краја студија нивоа руских гимназијалаца с краја XIX и почетка XX века, који су на универзитет долазили са таквим знањем, уз познавање два-три страна језика и солидну математичку припрему. Међутим, о томе да се чак ни по завршетку универзитета може слободно сналазити у оригиналним текстовима из историје античке књижевности и философије — а да не говоримо о богословљу — код совјетских студената није могло бити ни речи. Тим пре је било тешко, почевши од нуле у учењу древних језика, за пет година темељно упознати историју проучавања античких аутора, њихове издаваче и издања, као и сву ону ученост којом мора располагати добар стручњак за класичну филологију.
Представу о свему томе филолог-класичар, тек свршени ученик совјетске средње школе, требало је да стекне већ на првој години студија. С. И. Радциг, професор Московске катедре за класичну филологију, а у периоду 1942–1949. године и њен руководилац, написао је приручник за класичне филологе под насловом „Увод у класичну филологију“. Књига је објављена 1965. године. У предговору аутор изражава благодарност „пријатељима и колегама“ који су му помогли делом или саветом при припреми рукописа, посебно издвајајући петроградског професора, изузетног класичног филолога Аристиду Ивановичу Доватуру (јединог сарадника поменутог по имену), који је прочитао „цео рукопис књиге“ и поделио своје примедбе. Мислим да ова књига од преко пет стотина страница није имала много читалаца који су је у целини савладали, укључујући и студенте који су по њој полагали испит на првој години — у време када се већина њих тек први пут сусретала са грчким писмом.
Међутим, „Увод у класичну филологију“ представља веома захтеван и изузетно значајан курс не само за филолога-класичара, већ и за сваког ко се бави друштвено-хуманистичким наукама, јер он, у суштини, уводи у историју европске цивилизације — и то у само њено средиште, у историју њеног образовања. Тешкоћа у савладавању овог курса не произлази само из недовољне језичке припремљености студената филологије, историје или философије, већ и из начелног недостатка општег образовања код свршених студената совјетског универзитета — оне културне ширине која је некада красила универзитетске дипломце у Русији пре револуције 1917. године, када су на универзитет могли ступити само они који су завршили класичну гимназију. Проучавање древних језика у класичној гимназији даривало је ученицима ону племениту складност ума и срца, у којој се много тога — па и оно најважније —, како се каже, „носи у ваздуху“. Насупрот томе, код хуманисте без класичног образовања у средњој школи, у „ваздуху“ обично кружи нешто што има врло мало везе са истинском културом и образовањем, а камоли са укусом. Зато, што сам дубље улазио у своју струку — класичну филологију — све више сам осећао потребу да превазиђем тај јаз између елементарних курсева древних језика и курса историје класичне филологије, који од студената захтева висок степен припремљености и разумевања. Без тога је немогуће чак и наслутити како се, у одређеној фази развоја једне земље, у њеном „ваздуху“ појављује оно што називамо општом културом — која обухвата не само образовање, него и одговарајуће васпитање.
У „Уводу“ проф. Радцига васпитању и образовању у антици посвећено је последње, осамнаесто поглавље. У њему се помиње Вернер Јегер, чија је „Паидеја“, разуме се, била у мом видокругу како у време мог предавања на Московском универзитету, тако и касније, када је ушла у издавачки план „Грчко-латинског кабинета“. Поред тога, сматрао сам корисним да се преведе „Историја васпитања у антици“ Анри-Иринеа Маруа, што је такође и остварено, као и књига Илзе Адо „Слободне уметности и философија у античкој мисли“, која се у многим ставовима разилазила са Маруом, али притом није умањивала вредност његовог дела, већ га је значајно допуњавала.
У целини, сматрам да се овај помало теоријски (да не кажем маштовити) приступ издавачком програму, који је требало да обухвати књиге из основних дисциплина класичне филологије (нешто попут вишетомног „Приручника за науку о класичној старини“ Ивана фон Милера), није могао остварити у пракси. Он је произлазио из оскудице наставних материјала са којом су се филолози-класичари непрестано суочавали током петогодишњег школовања, као и из природне тежње да се та оскудица превазиђе. При томе, како сам већ негде написао, нисам имао изразите издавачке амбиције, те „Грчко-латински кабинет“ никада није био превасходно издавачки пројекат. Рад смо започели организовањем курсева древних језика, и та делатност је у почетној фази била очигледно најважнија. Тако су код нас долазили да уче студенти свих факултета Московског универзитета, јер какво је то универзитетско образовање без древних језика; долазили су студенти физике, музичке академије, библиотекари, да и не говоримо о филолозима, историчарима и другима. За ту наставу били су потребни уџбеници, те смо, поред већ поменутих Вулфа и Попова, објавили и уџбеник грчког језика Андреја Чеславовича Кожаржевског, као и „Грчко-руски речник“ Александра Дмитријевича Вајсмана. Ипак, „Грчко-латински кабинет“ је имао — и има — извесне сталне смернице, међу којима су две најважније: издавање уџбеника, као и прегледних и приручних дела из античке философије, грчке и латинске класичне књижевности, али и из хришћанске књижевности и патристичке философије.
— У чему, по Вашем мишљењу, лежи главна грешка или губитак у односу према античком наслеђу у совјетском и постсовјетском периоду? Да ли је то у последњих 30 година успело да се надокнади или превазиђе?
Признајем, не разумем најбоље шта подразумевате под „грешком“ и „губитком“ у односу према античком наслеђу у Русији. У Русији су увек постојале различите снаге које су сасвим свесно тежиле или њеном јачању или њеном слабљењу. Сви револуционарни процеси који су се одвијали у Русији од средине XIX века имали су изразито антируски карактер и завршили су се револуцијом 1917. године, чији су вођи — Троцки и Лењин, као и многи други делатници, нарочито у области образовања, попут Луначарског, Крупске и других — стекли добро средње, гимназијско образовање и стога су разумели његову снагу. Другим речима, били су свесни да је управо универзитетско образовање утемељено на класичној гимназији омогућило изузетан научни и општекултурни узлет земље, који је додатно био подржан развојем црквеног образовања и науке у време светог Филарета Московског. Гимназијско образовање достигло је висок ниво за време министра народне просвете Сергеја Семјоновича Уварова (1833–1849), класичног филолога који је добро разумео значај православља, као и самодржавља и народности за развој Русије.
Наташа Вујисић Живковић: Странпутице акредитације (2) – тајни програм образовања дефектолога
Русија у снажном успону крајем XIX века била је несумњиви лидер и у Европи и у свету, о чему јасно сведочи Светска изложба у Паризу 1900. године: Русија је на њој имала најрепрезентативнију изложбу, која је у значајној мери изменила изглед Париза. Сећање на то очувано је до данас, између осталог и захваљујући мосту Александра III, чија је изградња, која је трајала свега три године, окончана управо поводом отварања изложбе.
Ово јачање Русије није могло да не изазове реакцију антируских снага, како ван земље тако и у њој; револуционари су, нарочито, водили разорну делатност на универзитетима. У самом јеку те борбе настојао је да заштити универзитет филолог-класичар, министар народне просвете Руске империје у годинама 1908–1910, Александар Николајевич Шварц, који се одлучно противио претварању универзитета у политички клуб или револуционарни кружок. Шварца је позвао да уђе у састав владе Петар Аркадјевич Столипин, који је непосредно повезивао могућност даљег успешног развоја Русије са реформом образовања и ослобађањем универзитета од сваке, како је говорио, „нечисти“. Узгред, вреди подсетити да је ученик Александра Николајевича Шварца био Сергеј Иванович Соболевски, по чијем су рукопису мемоари његовог учитеља објављени у Грчко-латинском кабинету 1994. године; издање је приредио Кирил Алексејевич Вах, данашњи директор издавачке куће Православног светотихоновског универзитета.
Но, као што је благостање Русије било повезано са добро уређеним образовањем, тако је и разарање образовног система очигледно водило ка слабљењу и пропасти земље. Зато Лењин 1918. године укида класичне гимназије, и као последица тога, као и других експеримената, Совјетска Русија се до почетка тридесетих година — тек што је избегла латинизацију руског писма (коју је Стаљин забранио 1930. године) — нашла без квалитетне школе са њеном разноврсном дисциплинарном структуром, укључујући и наставу историје, за чији је повратак у школе донета посебна одлука Централног комитета комунистичке партије 1934. године. Ново супротстављање са Немачком подстакло је Стаљина да се посебно посвети школству (пре свега војним училиштима) и да за народног комесара просвете РСФСР постави Владимира Петровича Потемкина, који је у школу вратио низ обележја предреволуционарне гимназије (и сам Потемкин био је свршени ђак Тверске класичне гимназије). Потемкин је преминуо 1946. године, али се совјетска школа још извесно време развијала у правцу који је он поставио, па је 1948. године у појединим школама поново уведен латински језик, који је убрзо затим, већ у време Хрушчова, поново укинут.
Подсећам на ове познате чињенице да бих нагласио да, када је реч о класичној филологији и класичном образовању, не говоримо о некаквом мање или више исправном доживљају давно ишчезле и, наводно, никоме више потребне грчко-римске старине, јер ти прикази могу бити различити, мењати се и одражавати разне научне и политичке токове; реч је, заправо, о разумевању (или неразумевању) улоге класичне учености, класичног образовања и науке у самом постојању оних земаља и народа који су на овај или онај начин укључени у европску цивилизацију. Јелини су открили један посебан поглед на стварност, на свет у целини, и тај поглед — први и јединствени — задобио је планетарну распрострањеност. То не значи да не постоје други погледи на свет или да су они мање вредни; већ само да је, за успешно постојање и развој оних земаља и народа који су повезани са европском цивилизацијом (а такве су данас све развијене земље), неопходно узети у обзир ту повезаност, разумети какве предности она доноси и пронаћи начине да се те предности употребе на сопственом, сваком народу својственом путу. То је од пресудне важности како би се заузело достојно место у савременом вишеполарном свету. Управо такво разумевање омогућава да правилно сагледамо и себе саме, као и своје савезнике и противнике. И наши партнери то врло добро разумеју.
Упечатљив пример за то је Кина, која је усвојила и развија не само темељну европску науку и технологију, него и европски спорт, музику, философију и књижевност; изучава грчки и латински језик и на тој основи развија сопствена истраживања антике и византологије, проучава историју хришћанства. Овом темом се одавно бавим и данас своја сазнања о древним језицима у Кини допуњујем уз помоћ система DeepSeek. Та изузетна кинеска вештачка интелигенција, сумирајући прикупљене податке, истиче: „Интересовање за антику и Византију у Кини је у порасту. То се огледа како у академским истраживањима, тако и у све већем броју оних који желе да изучавају латински језик… Латински се не предаје само као мртав језик, већ као кључ за западну културу, историју, право, па чак и медицину. Посебно је значајно што постоје и бесплатни курсеви доступни свима заинтересованима… Старогрчки језик такође је доступан за изучавање, најмање на универзитетском нивоу… Проучавање античког наслеђа у Кини данас представља динамичну област која спаја темељна научна истраживања (нарочито у области византологије и археологије) са активном популаризацијом знања кроз образовање и музејске пројекте… Интересовање за латински, старогрчки и историју антике у Кини веома је велико и наставља да расте… Може се са сигурношћу рећи да у Кини постоји дубока и континуирана традиција проучавања хришћанства као историјског и културног феномена. Латински и грчки језик у томе имају средишње место, не као апстрактни ‘древни језици’, већ као живо средство приступа изворима хришћанске мисли и литургијске традиције. Та традиција, коју су започели мисионари пре више векова, данас се наставља на водећим универзитетима земље… Све то чини део ширег процеса сагледавања сопственог места у глобалној историји и дијалога са другим великим цивилизацијама прошлости“ (DeepSeek, 19. март 2026).
И у нашој земљи однос према класичној традицији представља поуздан показатељ који омогућава да се разлуче здрава и погубна усмерења и циљеви појединих историјских и савремених делатника. Навешћу неколико примера из онога о чему је већ било речи у вези са Русијом.
Гроф Сергеј Семјонович Уваров и свети Филарет Московски, који су сјединили класичну филологију и православље, правилно су приступали питању какво је образовање корисно за Русију и својим деловањем допринели њеном процвату; револуционари, који су настојали да разоре већ изграђен и успешан образовни систем и, дошавши на власт, заиста га разорили, нанели су Русији велику штету и тешке последице; совјетски делатници, који су тежили да на разне начине прекину везу Русије са њеном историјом (између осталог и покушајем да замене руско писмо латиницом) и да децу одвикну од систематичног учења, такође су се бавили делатношћу очигледно штетном за земљу; настојање да се обнови квалитетно средње школство и у њега врате поједина обележја дореволуционарне класичне гимназије (на пример, јака настава математике и латинског језика) несумњиво је било позитивно и изазивало је осећање благодарности код оних који су тада учили: сва носталгична сећања на добру совјетску школу везана су управо за такво усмерење.
Ово моје разматрање може се применити и на новије, ништа мање јасне примере. Дозвола за оснивање разних врста приватних школа (укључујући и класичне гимназије) и њихова финансијска подршка од стране државе представљају исправан и користан корак за Русију; развој духовних школа и увођење, од стране државе званично признате, научне области „теологија“ такође доводе до значајног подизања општег образовног нивоа у земљи и јачања улоге класичног образовања; док је преуређење читавог система високог образовања по западноевропском обрасцу штетан, скуп и бесмислен подухват, који је притом имао и антируске политичке циљеве и ни на који начин није био повезан са истинском бригом за развој образовања у постсовјетској Русији.
Кавчић уочи почетка нове школске године: Урушавање образовања је урушавање нације и државе
— Може ли се издаваштво „Грчко-латинског кабинета“ сматрати успешним комерцијалним пројектом? Или је реч о некомерцијалном подухвату? На почетку рада објавили сте Вајсманов речник у тиражу од 50.000 примерака, непосредно пре слома тржишта. Молимо Вас да нам испричате ту причу.
Издавачка кућа Грчко-латинског кабинета је некомерцијални пројекат, јер циљ његовог рада није стицање добити, већ решавање конкретних задатака повезаних са научним и образовним радом. Тако је и Вајсманов речник објављен не зато што је обећавао највећу зараду, него зато што је за наставу био потребан компактан (за разлику од Дворецковог) и заиста употребљив речник — а управо такво је било пето издање Вајсмановог речника, који се практично користио у руским класичним гимназијама и на универзитетима. Сам аутор истиче његову „превасходно наставну сврху“: речник омогућава читање оних писаца „који се најчешће читају у нашим гимназијама и вишим школама“. Гимназија 1991. године код нас готово да није било, а неколико катедри на којима се изучавао грчки језик нису могле обезбедити пласман великог тиража; али су постојали курсеви на којима су грчки језик са одушевљењем изучавали млади људи, а директор издавачке куће „Прогрес“ Александар Константинович Авеличев, са којим сам се познавао још са Московског универзитета, обећао је помоћ око штампања. Постојао је и један веома практичан разлог: ако се већ указала могућност да се одштампа потребан речник — треба је искористити, а шта ће бити сутра, видећемо сутра. Са таквим полазиштем не улази се у комерцијалне прорачуне, а уосталом, почетком деведесетих нико није ни умео да озбиљно анализира издавачко тржиште. Рачуница је била једноставна: речник нам је потребан; а 50.000 примерака и није неки огроман тираж — важили смо за народ који много чита, па нас ни тираж од 500.000 не би изненадио; а о томе да за старогрчки постоји велико интересовање могли смо судити по нашим курсевима.
Неколико издања доживео је уџбеник историје философије „Запад — Русија — Исток“, који је приредила Нели Васиљевна Мотрошилова Нели Васиљевне Мотрошилове, који је постао основни уџбеник историје философије на Московском државном институту међународних односа. Овде бих желео да додам једну напомену. Био сам не само издавач овог уџбеника, него и аутор одељка посвећеног грчкој философији, те ми он није био занимљив само као комерцијални пројекат — иако је ово издање било веома успешно — него и по своме садржају. И нека друга издања одражавала су моја научна интересовања и склоности. Тако смо, на пример, упоредо са Вајсмановим речником, 1991. године објавили и краћу студију „Плотин, или једноставност погледа“ професора Пјера Адоа, са Колеж де Франс, чија сам дела високо ценио и са којим сам се лично упознао 1989. године: управо то је био једини разлог за објављивање ове књиге, штампане са ауторовим предговором руском преводу и, опет, у веома великом тиражу.
— Које тиражe данас штампате? Како планирате тираж појединих издања?
Од сто до хиљаду примерака, уз доштампавање по потреби.
— Да ли данас постоје неке „производне“ тешкоће у издавању класичне литературе? На пример, деведесетих није било грчких фонтова — са каквим се изазовима данас сусрећете?
Мислим да суштинских тешкоћа више нема; главни изазов лежи у прелому уџбеника за древне језике — потребно је изворни текст и разноврсни коментарски материјал распоредити тако да се могу што прегледније и смислено читати у оквиру једне странице. За то је неопходно да преламач разуме текст који обрађује, што је немогуће (или бар веома тешко) без познавања грчког и латинског језика. Тај посао у последње време преузима јеромонах Тихон (Зимин), по образовању филолог-класичар и предавач Московске духовне академије.
— Недавно покренута едиција „За малобројне“ делује као искорак изван оквира уџбеничких и научних издања. Реците нам нешто о том правцу рада издаваштва и зашто Вам је он посебно близак.
Назив серије упућује на Хорација, који у „Сатирама“ (I 10, 72–74) саветује песника да чешће брише написано и уноси исправке, ако жели да га читају и поново читају, задовољавајући се притом малим бројем читалаца (contentus paucis lectoribus), међу којима су Мецена, Вергилије и други истински познаваоци и љубитељи поезије: управо њиховом суду треба поклањати пажњу и ради њиховог одобравања вреди се потрудити.
„За малобројне“ (Für wenige) звао се и песнички зборник који је Василиј Андрејевич Жуковски објавио 1818. године у тиражу од 30 примерака; био је намењен будућој царици Александри Фјодоровној (чији је Жуковски био васпитач), члановима царске породице и најближим песниковим пријатељима.
Наша серија „За малобројне“ окупља малобројне ауторе који су прихватили предложени формат (мање, слободно илустроване свеске стихова), или подржали неку заједничку тему за размишљање и рад (на пример, покушај писања силабичких стихова), или су једноставно пожелели да учествују у овој замисли Грчко-латинског кабинета, као што су то учинили игуман Пајсије (Савосин), Алексеј Љубжин и Виктор Шестопал — као што видите, таквих аутора заиста није много.
Али назив ове едиције односи се и на малобројне читаоце који су, из неких тешко објашњивих побуда, одлучили да се с њом упознају… Песничке књиге у оквиру едиције излазиле су од 2008. до 2014. године, након чега се учинило да је она угашена. Међутим, 2024. године Јелена Фјодоровна Шичалина објавила је у њој прозно дело — збирку повести и приповедака „Повратак кући“; 2025. године уследила је још једна збирка „Пролазност“, као и роман „Заборављени дом“. Данас, 2026. године, већ поуздано знамо да ова проза има своје читаоце: објављене приповетке, повести и роман наишли су код тих малобројних читалаца на веома топао пријем, искрено саосећање и несумњиво разумевање. Управо ради тих малобројних наставићемо да развијамо ову едицију, у којој ће се убудуће објављивати не само поезија него и проза: ове године припремамо за штампу нову збирку приповедака Јелене Фјодоровне Шичалине „Други поглед“, као и, можда, и један песнички зборник.
— Издаваштво „Грчко-латинског кабинета“ објављује и преводе страних истраживача. Како бирате књиге за превођење? Како одлучујете шта је у датом тренутку најпотребније читаоцима?
Већ смо говорили да објављивање књига из историје образовања (Јегер, Мару, И. Адо), као и фундаменталних приручника (фон Албрехт, Морескини, Норели, Дилите, којима треба придодати и „Грчку философију“ коју је уредила Моник Канто-Спербер), одражава основно усмерење нашег рада. Узгред напоменимо да се у управо поменутој „Грчкој философији“, као и у „Римској књижевности“ фон Албрехта, паганска и хришћанска традиција не супротстављају једна другој, већ се сагледавају у оквиру заједничког цивилизацијског тока, што је веома важно за правилно разумевање обе традиције. Томе доприноси и чињеница да излагање римске књижевности код фон Албрехта досеже до Боетија, док се приказ грчке философије завршава Плитоном: тиме се значајно проширује интелектуални хоризонт читаоца, што је стално начело при избору књига за превођење.
Тренутно припремамо превод „Историје филологије“ Виламовица (1921) — и то је, у суштини, у складу са нашим основним интересовањем. Ову књигу сам одавно желео да преведем; али смо се њоме озбиљно позабавили тек сада, јер ће курс из историје класичне филологије на Православном светотихоновском универзитету држати садашњи уредник Грчко-латинског кабинета, Роман Сергејевич Соловјов, који управо ради на овој књизи. Савладати Виламовица није лак задатак, нарочито за преводиоца: потребан је посебан интерес и осећај за овакву врсту литературе. Зато се не може рећи да објављујемо Виламовица зато што га очекује неки апстрактни читалац, већ пре зато што ће ова књига бити корисна као уџбеник за конкретан наставни курс; а уз то постоји и жеља да се на руском језику представи један одређени тип ерудиције и поглед на свет који се разликује од данас преовлађујућег.
Треба ли нам боља или гора телевизија: Трка између образовања и катастрофе
Са истим настојањем да се очува осећај за одређени тип интелектуалне делатности повезан је и пројекат превођења књиге Марија Унтерштајнера Problemi di filologia filosofica (1980). И у овом случају реч је о томе да се представи један одређени тип научника, чија припрема и ширина деловања заслужују пажњу сами по себи, без потребе да се са њим у свему саглашавамо у садржајном или методолошком погледу. И овде је, дакле, пре свега реч о проширивању интелектуалног хоризонта нашег читаоца — у овом случају, пре свега студента филологије и философије.
Сличном циљу — проширењу стилске осетљивости и укуса читаоца — служе и објављивања старих руских превода у издањима Грчко-латинског кабинета. Тако су, својевремено, преводи Калимаха које је начинио Иван Мартинов уврштени у књигу Вере Павловне Завјалове „Калимах и његове химне“ (2009); данас се стари преводи укључују у издања са коментарима која у последње време приређује Роман Сергејевич Соловјов и објављују се под његовим уредништвом, при чему се они доносе у изворном правопису.
Овде је умесно рећи и неколико речи о недавно објављеном издању одломка из „Дијалога са Трифоном Јудејцем“ светог Јустина Философа. За коментар су узети почетак и завршетак дијалога, који чине његов књижевни оквир и имају своје узоре у Платоновим оквирним дијалозима; сам коментар заснива се на три најбоља савремена критичка издања овог дела, која се непрестано упоређују, чиме се тексту даје извесна унутрашња напетост и подстиче читаочева пажња у настојању да дубље разуме овај знаменити апологетски спис. Наглашена пажња према жанровској природи текста и различитим аспектима његовог тумачења поново доприноси ширењу хоризонта читаочевог разумевања.
— Када „Грчко-латински кабинет“ не би био издавачка кућа, него један велики књижни пројекат — нека врста вишетомног корпуса, која издања бисте назвали његовим темељним делима?
Већ дуже време радимо на пројекту „Библиотека ГЛК“ (в. једну од верзија, која даје представу о структури сајта ове „Библиотеке“ — mgl-library.ru). Та „Библиотека“, по мом мишљењу, и одговара Вашој замисли вишетомника, само у електронском облику. Њен циљ је да обезбеди неопходан минимум књига за све наставне предмете које ученици наше школе изучавају током једанаестогодишњег школовања.
Током свих једанаест година у гимназији изучава се Закон Божији, што подразумева и грчке текстове Светог Писма, преводе, прераде, приручнике и друго; када је реч о геометрији, као основ се не узима неки уџбеник, већ грчки текст „Начела“ Еуклида, са преводима и коментарима; у настави физике, као кључно дело, обавезно је заступљен латински текст Philosophiae naturalis principia mathematica Исака Њутна, такође са преводима и тумачењима.
Тако је свака научна дисциплина представљена пре свега делима својих класика, и то на језику оригинала и, по могућности, у првим и најбољим издањима. Разумљиво је да се таква библиотека не гради по некаквом идеолошком начелу, већ на основу избора текстова који су темељни за сваку појединачну област знања.
Извор: Живот Цркве
