Пише: Пише Слађана Илић
Роман о одрастању, рату и избеглиштву „Дуж оштрог ножа лети птица“ („Лагуна“, Београд 2024) Тање Ступар Трифуновић такође припада скупини најбољих прозних остварења објављених прошле године.
Док читамо Пролог и Епилог ове књиге, као и оно што између њих стаје, отвара нам се веома широк спектар асоцијација на дела савремене српске књижевности са истом или пак сродном тематиком. И баш као у роману Драга Кекановића „Вепрово срце“, као и у роману Славице Гароње „Парусија, гласови испод папрати“, на просторима који су били захваћени ратом нестали су људи, а букнула је природа, између осталог „драча“ и „коров“. Поред првог значења тих лексема, одмичући са читањем разумемо и њихова симболичка значења.
Рат пустоши баш све – и личности људи који су се у њему затекли. Та – унутрашња – пустош, како закључујемо на основу судбина јунака ове књиге, особито јунакиња – Вање и Милене – страшнија је од било која друге. И док унутрашње пустиње постају ничим изменљиве чињенице, насупрот њима готово дивље бујање природе указује на још неке, одраније познате и у литератури и у животу: природа не саосећа са човеком и непрестано му доказује своју моћ, а његову минорност, можда да би га тако казнила за сва његова ратна непочинства, али и за друга која такође происходе из његове природе, на пример, због суровости која се безобзирно манифестује још у доба детињства, било да је реч о злу које дете чини животињама, о чему у овој књизи сведочи епизода са убијањем гуштера или пак према слабијем члану шире заједнице, са чим се срећемо у низу епизода у којима се Вања, увек као вођа дечје скупине, али и друга деца, односе према Милени, „курвином копилету“, коју је мајка напустила, коју сексуално злоставља бакин други муж, коју касније, тик пошто се задевојчи, искоришћава војник, док и њега коначно не однесе ратни вихор.
Док читамо епизоде о дечјој суровости, неминовно у сећање призивамо Андрићеве приче о деци и региструјемо велико умеће ауторке која нијансирано портретише јунаке, њихову манифестност и сенку, као и мотивисаност да чине зло уместо да пруже утеху и подршку ономе који је стицајима живота остао сасвим сам на свету. Видећемо да та мотивисаност проистиче ипак из света одраслих, што говори о томе да у човеку, нажалост, ипак претеже зло над добрим и да су зрелост и култура ипак веома слаб коректив. У прилог томе говори епизода у којој одрастао човек, иритиран непрестаним крекетом жаба, баца бомбу у бару и тако производи трајну знаковиту тишину, као и у великој мери примитивну потребу сељана конкретног места у којем се Вања с породицом обрела у избеглиштву, да оговарају једни друге и да лажу.
Изузетно је занимљиво у роману анализирати Миленино отискивање у свет маште који је њен потребан отклон од света који је никада није прихватио, као и њено хрљење у свет одраслих из истих разлога, а у којем је она остала потпуно изневерена. Занимљиво би било разматрати и вечиту незрелост Вањиног оца, узроке који су до тога довели, као и његову потребу за злостављањем ближњих, особито деце. О свему томе могла би се написати опсежна студија.
Вањин глас, који заокружује приповедано Прологом и Епилогом, сада са солидне временске дистанце од рата, негде од око тридесет година, казује и то да је ово и књига о смрти „од које би се понекад ваљало одморити“ као и то да „није добро правити кућу на раскрсници“, што још отпре знамо. Оставља, ипак, и упитаност човека са наших простора да ли је то уопште могуће, где се денути и где осмислити живот какав би требало да буде, а који такав, жељен, никада није био.
Извор: Новости
