Пјева Лаза Костић, пјева „луди Лаза“, а заправо један од најученијих људи свога времена; пјева, дакле, Костић:
Срце моје, срце кивно,
Убио те живи гром!
Што се не даш мени живу
Разабрати у плетиву
Међу јавом и међ сном.
Срце кивно − киван Лаза. Мисли пјесник како би умом могао докучити сва знања, досегнути тајну дневног ткања и ноћног бдења, али не допушта оно чедо магновења, што га људи каткад називају срцем, а пјесници још боље осјећају као срце „лудо“, срце „самохрано“. Шта је срце – но сироче!
Само да не чују за моју јерес драги професори, што су у овој Лазиној пјесми брже него коњи Ахилејеви уочили ону стару ткаљу, Пенелопу. Онда нас подучили, како је пјесма програмска. Ну какав „програм“ професори!? Ја сам прво помислио да то Лаза љубавне криптограме Ленки шаље.
Ленка кивна у свом нотесу биљежила: „Да ли је срце слободно господину Лази?“. Потом додаје и сама, таман као лудо чедо магновења: „Г. Лаза ми је писао. Како сам срећна читав дан. Каже: ʼРаздаљина разбистри срце и ум, ја Вас волим више него икад, а не смем да Вас волим. Упили сте ми се у поглед, срце, мозак, а ја се трудим да Вас истиснем одатле. Зато сам и побегао од васʼ“. Бјежи Лазо – срце живо
Милорад Дурутовић
Извор: Фејсбук
