Пише: Драган Богутовић
Имали смо у исто време Доситеја Обрадовића, који је сав окренут Западу, био здрав дух, трезвен, земаљски, и Захарија Орфелина, који је био врло самоникао.
Дакле, један песник сна као што је био Орфелин и један реалиста Доситеј. Живели су паралелно а били изванредно различити.
На ове речи мудрог и виспреног Борислава Михајловића Михиза подсећа историчар књижевности Никола Грдинић (1951), у по много чему изузетно значајној књизи „Захарија Орфелин“ (у издању „Прометеја“), посвећеној једној од најзначајнијих личности српске културе 18. века.
– Књига је настала као реакција на опажање недостатка тумачења онога што је Орфелин створио, нарочито сагледавања његовог дела као целине. Био је песник, историчар, калиграф и бакрорезац, уз то још и теолог, реформатор језика, писац школских уџбеника, издавач, покретач првог часописа код Срба, преводилац – истиче Грдинић.
– Циљ није само разумети и објаснити шта је то Орфелин радио у прошлости, и које је његово место и значај у културноисторијском развоју, већ и успоставити комуникацију са Орфелином и укупном просветитељском традицијом са временом у којем живимо.
Рођен је у српској породици у Вуковару 1726. где је завршио основну школу, а средње образовање највероватније стекао у Новом Саду, у коме је изабран за учитеља. Иако је целог живота био у врло блиским везама са црквеним круговима, није хтео да се замонаши.
Напротив, оженио се осамнаестогодишњом Аном која је убрзо умрла рађајући му сина Петра.
– Био је добар хришћанин, теолошки образован али није човек цркве, већ ради за њу, има грађански облик свести и у егзистенцијалном смислу усмерен је ка уметничко-занатској делатности. Његова схватања заједнице којој припада нису утемељена само у верској припадности, мада му је она важна, већ и у световној традицији, народној култури и у историји – истиче Грдинић.
Живео је у Сремским Карловцима, Темишвару, Венецији, Бечу и умро у 59. години од туберкулозе плућа у Новом Саду, где је дане проводио под покровитељством епископа Шакабенде. Као песник огласио се „Одом Христу“ 1760. коју је изрезао у бакрорезу, а следеће године је у венецијанској штампарији штампао „Горестни плач“. Песма је цензурисана, а тираж готово уништен јер је садржавала критичко стање српског народа у Аустријском царству и у том контексту и критику опортуног става Српске цркве. То ће бити тема и следеће песме „Плач Сербии“ (1762/63) која је по многим мишљењима његово најбоље песничко дело, бунтовничко, антиаустријско, патриотско, које је објавио у две верзије, народној и црквенословенској.
Са овим песмама Орфелин је, наглашава аутор књиге, постао просветитељски писац, прави Орфелин. Обе песме у клици садрже две области његовог деловања, религијски и световни. То је једна од његових кључних идеја, спајање вере у Бога са просвећеним разумом.
Уз напомену да је у научној литератури дефинитивно утврђено мишљење да модерна, нововековна уметничка српска поезија почиње од Орфелина, што је први изрекао Лазар Бојић 1815. као и Вук Караџић у писму Дубровском, аутор књиге каже:
– Главни начин ширења његових песама био је путем преписа. Истраживачи рукописних песмарица од друге половине 18. до прве половине 19. века констатовали су: „Од старих, уметнички познатих и раније објављених песама у народ је понајвише ушло Орфелинових“.
У Венецији је 1768. објавио „Славеносербски магазин“ први српски часопис за културу у чијем је предговору изнео идеје о неопходности грађанске просвећености. Аутор је првог српског буквара из 1767. по којем су училе бројне генерације, а његово најобимније дело је „Житије Петра Великог“ у два тома. Друго издање штампао је у веома луксузној опреми са бакрорезним картама, портретима и медаљама са посветом Катарини Великој. Књига је врло брзо објављена у Санкт Петербургу а њоме су се користили Пушкин и Његош у „Горском вијенцу“. У предговору овог дела Орфелин је забележио: „Читање књига било ми је једина академија и највећа наука“.
Орфелин је штампао и „Вечити календар“ у Бечу 1780. а три године касније и књигу „Искусни подрумар“ са неколико стотина рецепата за справљање вина и многих других пића, напитака и лекова са упутствима о начину бербе и сушења лековитог биља. О овим делима Димитрије Руварац је записао:
– „Вечити календар“ и „Искусни подрумар“ били су од велике користи нашем народу. Иста је дела за дуго и дуго наш народ у сласт читао. У оно доба, а и доцније, наш народ их је разумео, јер је тада и последњи мајсторчић славенизирао.
Остајући у једном тренутку без куће и имања, Орфелин је три године живео у фрушкогорским манастирима Беочину, Гргетегу и у Ремети, не увек у најсрећнијим условима. Почетком 1783, на препоруку архиепископа и митрополита Мојсеја Путника, добио је место коректора у бечкој штампарији Јосифа Курцбека, који је имао привилегију за штампање ћириличних књига у читавој монархији. У тој штампарији израдио је низ бакрорезних листова који спадају у највеће домете српске графичке уметности. Постао је члан академије првог бечког бакроресца Јакоба Матијаса Шмуцера, а истовремено је примљен у новоосновану Академију слободних уметности. Међу 15 бакрореза су и „Распеће Христово“, „Ваведење Богородице“, „Свети Лазар српски“, „Манастир Хиландар“, „Свети Сава и Свети Симеон“.
Студију Грдинић завршава опажањем да је Орфелин, можда и не желећи и не мислећи о проблему времена у графике и песме уносио циклично, есхатолошко, историјско и просветитељско-прогресивистичко линеарно време.
– Његово дело, као и свако дело прошлости садржи мноштво гласова и сваки од њих требало би посебно испитати и проверити у тражењу комуникацијске везе са нашим временом. С једне стране контекст из кога га читамо утиче на разумевање наше прошлости, с друге познавање прошлости омогућава нам другачије, или боље виђење свог времена – закључује Грдинић.
Део историје Европе
– Орфелин са својим просветитељским програмом у Хабзбуршком царству у оквирима српске заједнице обједињене теократском унутрашњом управом, започиње програмски и у пракси деловати шездесетих година у правцу промена које ће тек осамдесетих година постати реформска политика државе у којој је живео. Није био само српски просветитељ, већ је и део историје просветитељства у Аустријском царству и Угарском краљевству, тек потом, гледано шире, део је европског просветитељског идејног покрета – бележи Грдинић.
Извор: Новости
