Пише: Војислав Црњански Спасојевић
Мрачна бајка о људском посрнућу Михаеле Шумић „Човјек вук“ нашла се у избору од 13 конкурената за овогодишњу Европску награду за књижевност. Вешто користећи елементе хиспаноамеричког магичног реализма, ауторка се ухватила у коштац са чувеном Плаутовом изреком да је човек човеку вук, односно да тамо где има оваца, вукови никад нису далеко.
Када радња не би била смештена у имагинарни Селванто, негде на шпанском говорном подручју, могла би се дешавати било где. Кулисе познате: послератни период, ратно профитерство и злочини, насиље, страх, политичка замешатељства, лицемерје појединих црквених великодостојника, криминал и покушаји да се он заташка уместо да се истражи, куповина гласова, педофилија, злостављање рањивих група… Све ово долази још више до изражаја у малој средини, која нема снаге да се суочи са истином, па се скрива иза митова, у алкохолу и сузама. У овој питкој сторији, која уопште не бежи од тога да буде препозната, разазнајемо чак и конкретне ситуације којима смо сведочили – на пример смрт младића Даријела, нађеног у реци, као и протести које покреће његов отац пошто полиција прогласи да је реч о самоубиству.
О Човеку вуку више ћути него што прича дон Алири Ибара, сеоски учитељ са пророчким моћима. И сам је очевидац невероватног насиља у детињству, а затим и мистериозне смрти једанаестогодишњакиње Сабине Ордонез. Од почетка нам је јасно да ово заправо није кримић, већ алегорија, као што нам је јасно да се људски и вучји трагови стапају, а да је затворена, препаднута средина, као што је митски Селванто, идеална за манипулације. У једном интервјуу, Михаела Шумић констатује да „митови у дечјем свету служе као својеврсне лекције о стварности, а у свету одраслих као бег“. Причање прича одувек је помагало заједницама да се суоче са реалношћу, некада их је мобилисало, а некада, као у овом случају, тешило и пасивизирало.
И зато се чини да је ова бајка посвећена управо „ћутљивцима“, немим посматрачима својих и туђих судбина. Неделатницима који се у тишини моле „да не буде горе“ или, ако је већ јако лоше, „да што пре прође“. Онима који мисле да је боље да „гутају“ све што им се каже него да сами кажу, а још мање упру кажипрстом. Онима који су дозволили да их се затвори у Селванто и да им се одузму права за која су се изборили још у прошлом веку. У роману, дон Алирио се са траумом носи тишином, али га због тога годинама изједа грижа савести. И други ћуте, јер Човек вук воли оне који ћуте. Воли гробове „засуте шаком земље за шаку тишине“. Но, Михаела Шумић јасно показује да и непроговарање, а не само реч, може да убије. На људима је да изаберу.
Иначе, убијена девојчица заиста је постојала, али под другим именом. Њена смрт у Мексику деведесетих година прошлог века (звучи симболично, али није) послужила је ауторки као инспирација. У роману првенцу она оштро преиспитује родне стереотипе, нарочито насиље над женама и припадницима ЛГБТ популације, користећи разне верске и митолошке симболе. Осим вука, у сновима и халуцинацијама појављује се и змија (као мизогина предрасуда да је жена та која наводи на грех), а ту су и со и земља, као извори живота.
Рекло би се да је Михаела Шумић изабрала бајковиту форму да би нам приредила показну вежбу како бајке и митови делују на нас, шта је то у шта верујемо и какви због тога можемо постати. Да је све ипак далеко од „тамо неке бајке“, указују снажни стихови на самом крају, који нас подсећају да је ова списатељица награђивана песникиња, као и одличан преводилац са шпанског, позната по преводима дела Фернанде Мелчор.
Извор: НИН
