Чин качења државне заставе Црне Горе на Цетињски манастир одговарао би чину качења заставе Србије на православни храм у Србији у којем се налази нека друга верска организација која се назива православном, а коју српски националисти таквом не признају и сматрају манастир узурпираним.

Напади заставама званичне Црне Горе на Цетињски манастир представљају бесмислен чин, који многи, нарочито ван Црне Горе, погрешно тумаче. Појавила су се поређења са хипотетичким качењем застава Србије на ограду џамије или католичке цркве на територији Србије. То је погрешно схватање, јер Срби не доживљавају џамију или католичку цркву као нешто своје, већ као туђу богомољу. Цетињани сматрају да је Цетињски манастир њихов. У томе се и огледа бесмисао њиховог чина, јер Цетињски манастир збиља јесте њихов, као и сваког другог православног верника. То што је Цетињски манастир њихов не доказује се на огради, већ уласком у манастир, који је отворен за све. У манастир се улази погнуте главе и чињењем крсног знамења, као што се и у џамију улази без обуће, а у синагогу покривеног темена.
Чин качења државне заставе Црне Горе на Цетињски манастир одговарао би чину качења заставе Србије на православни храм у Србији у којем се налази нека друга верска организација која се назива православном, а коју српски националисти таквом не признају и сматрају манастир узурпираним. Такве богомоље у Србији не постоје, све су под контролом Српске православне цркве, која и сама, с времена на време, качи српске националне тробојке на своје храмове.
Као што је показала изразито негативна реакција српских националиста око признавања аутокефалности Македонске православне цркве, нико не остаје равнодушан када сматра да се његово отима. И црногорски националисти са Цетиња једнако реагују на оно што виде као српску узурпацију Цетињског манастира. Српски националисти би радо окачили заставу државе Србије на све храмове МПЦ, али им је то недоступно јер се они налазе у другој држави, не само у другој црквеној јурисдикцији. Црногорски националисти окачили су заставу Црне Горе на храм СПЦ у Црној Гори, који доживљавају као свој, а отет.
У томе и јесте ствар да су погрешили начин обележавања оног што је њихово. Ако им треба манастир, он је отворен, ако им треба доза национализма, то не би смело да се преписује ни у једном верском објекту. Често су, не и увек, сами свештеници или монаси изнутра националисти, често би они сами пожелели да заставом Србије мало замашу пред истим тим Цетињским манастиром. Уместо да лече они заражавају. Тешко да можемо замислити како се застава државе Србије с таквим ревносним жаром скида са ограде Цетињског манастира, као што је с гађењем стргнута окачена црногорска.
Као што агресија изазива агресију, један национализам може да нањуши други. Обележје је сваког национализма да суседне нације на које полаже претензије сматра лажним, измишљеним, вештачким… Иза тога се крије базично непризнавање права сваког човека да сам конструише сопствени идентитет, а самим тим појединцу се одриче слободна воља. Полагање права на нешто ван контроле онога који то прво полаже неумитно доводи до сукоба. Цетињски манастир је тако постао поприште борбе, која неће јењавати док се они који у њој учествују од национализма не излече.
Александар Ђокић
